Чуло мириса је само једно од помагала да што комплетније „осетимо” простор око себе. Човек у корену носа има око пет милиона нервних ћелија које га обавештавају да ли је у мирисном или кужном миљеу, незнатно у односу на 220 милиона рецептора код доброг пса трагача, али смо ипак способни да „запамтимо” чак хиљаду мириса.
Оштрина чула мириса је различита, чак се мења и током година, али је ових дана сваком постало врло важно да ли му нос – ради! Наиме, један од најпоузданијих знакова короне (аратос је било!) јесте губитак чула мириса. И укуса. Већ су се појавили, мање-више неукусни, вицеви на ту тему. Тако једна мајка телефонира сину (држи се препоруке о контакту), па каже: Ако те матори (отац) зове да се жали да му није добро, немој га узимати сувише озбиљно. Ја сам га „натоварила” бригом. Нешто ме је изнервирао па сам направила његову омиљену гужвару са сиром, али без зрна соли. Кад смо је пробали, ја све цокћем хвалећи је, а он – побледео. Али неће признати да ништа не осећа!
Дакле, баш није добро кад нешто нит смрди, нит мириши. Да нос добије ту круцијалну улогу допринеле су неке теорије да корона баш преко носа осваја цео организам тако што разара енцим мириса АЦЕ-2. Тако су неке пословице постале ужасна истина. Рецимо: Види маторог како је кочоперан, а душа му у носу! Или: Ова корона ми се баш попела на врх носа!
Занимљиво је да за пријатнији део посла који обавља нос равничари имају много мање речи него за онај ружнији. Ако нешто „мириши”, може само да „лепо мириши” или вздраво лепо мириши”. Дакле, цвеће, слатко вино, чиста соба, шунка, свако добро скувано јело, воћна ракија, неком и дуван. Истина, Бранко Радичевић је давно скратио овај израз и рекао да „липа мири”, што је већ тепање.
На личној скали пријатних мириса, на десетку бих дигао мирис свеже печеног хлеба (целе пекаре); 9. Тек испеглани веш који се сушио на мразу или крзно мачке по повратку с мраза; 8. липа, али у рано јутро; 7. „нивеа” или „солеа” у пуном аутобусу, па редом до 1. ноћна фрајла, „шанел 5”, јасмин, матичњак, ружа, јоргован…
Смрад пак може да се „препозна” и под многим другим изразима: задах, воњ, смрдеж, сага… Кад винари куде туђе вино, кажу „има неку миру”, дакле мирис, али непожељан. Но, попију и њега, потврђујући стару причу да је и лоше вино, кад се пије – добро. Кад нешто „кандише”, значи да смрди, без обзира на то што је израз вероватно настао од речи кандило, које баш шири надалеко пријатан (многи тврде: и лековит) мирис тамјана.
Месец мај се сматра најмириснијим, мада не носи име ни по једном цвету или миришљавој биљци, као његов сусед јуни, звани и липањ. Ваљда је у мају вегетација најснажнија па је ваздух прочишћен продуктивношћу дрвећа и трава, тад цветају ружа и јасмин, али мирише и све друго. Рецимо, јаблани око Ђачког игралишта, чији помало трпки „парфем”, кад га сретнем на било којем другом месту, створи сећање на часове фискултуре (и ретка такмичења) на том култном месту многих генерација Новог Сада. Мирише и Дунав у близини, другачије, баш на воду, али и врбе.
Није увек тако. Писале новине да Дунав зна и да јако смрди, код ниског водостаја јер га унереди канализација, која прво загади ваздух па онда воду, јер у њу пада уместо да се „загњури”. Но, Дунав је ту да опере немар људи, множином и силином воде и песка да прочисти таласе, а кошава ће проветрити ваздух. Тек да нас подсети на стрпљење јер нико није умро од смрада а од промаје јесте!
Научници покушавају, рецимо, да реконструишу мирис битке код Ватерлоа. Та ме вест подсетила на то да мириси могу и да се „чују”. Кад смо се у војсци враћали са занимања а пролазили крај кухиње, мој парњак у колони Мирко би шапнуо: Биће добар ручак. Чује се пасуљ! Код пасуља је то помало двосмислено, али Босанци кажу да се „чује” кафа, а најбоље још и ракија!
Смрад је другачији на селу него у граду. Некад су нам смрдиле штале, највише свињци, кочине. Тамо где су краве, већ је подношљивије, а коњи и њихове настамбе могу и да – миришу. Док сам живео у Америци, само једном ме „запахнула” носталгија кад сам пролазио поред коњске штале у посети Амишима, народу који још живи по правилима сеоског битисања 16/17. века. Није баш славно патриотски, али ме ништа друго није вукло домовини.
Али, укуси су и код мириса различити. Мене мирис бензина онервози, бојим се пожара, а читао сам да има људи који, кад паркирају на бензинској пумпи, изађу из аута, удишу пуним плућима и раде јога вежбе дисања! Октани их снаже јаче од озона.
На скали смрадова, шњур носи „мирис” цркотине животиња, које сам као салашар сретао, био приморан да их закопавам, чак и повраћао уз то. Као репер смрада важи твор, спреј који он испушта у самоодбрани. То нисам искусио, мада смо Тамара и ја у САД имали твора испод тераса, али неког доброћудног. Баш док ово куцам, као да ми кандише смрдибуба звана „мартин”, с којом сам се јесенас носио седмицама у викендици на Јами. Има и биљака које смрде. Тако и зову неку, кажу белог цвета, „смрђуша” која расте крај њиве са житом, а по њој крсте и жене које им се не свиђају и презиру их. И биљка апта (бурјан) има баш јак, непријатан мирис, али некима не смета да од њених бобица праве пекмез и пеку ракију, те је користе као инсектицид, трљају њеним гранама коње јер одбија обаде! Смрди, наравно, и мућак, и то тако јако да се узима за пример нечег најгорег. На покварено јаје вуче све што имам мирис угљен-диоксида, против којег се бори чак и цела држава постројењима за тзв. одсумпоравање. Компликовано и скупо, али неопходно да се поправи ваздух који удишемо.
Павле Малешев
