То је зато што у поплави (баш лепо) текстова о историји Новог Сада читам да је Штранд страна, немачка реч, а значи пешчани спруд, нанос. Мал’ не рекох шпор. Прво је био „полој”, појилиште за стоку, коње и волове (волови увек били цењени), па тек касније „швимшуле”, па приватно купалиште, нажалост, и стратиште, онда народна својина, а сада (ваљда) нешто јавно, али баш онако како треба: монденска али и свеприхватљива институција. Место које можеш с поносом да покажеш сваком госту из било којег иностранства, а није наодмет да и сам себе частиш одласком – на Штранд. Тамо збиља има за сваког по нешто, за све од 7 до 77 година (омиљена идиотска фраза која мени даје још само једну сезону). Дакле, Штранд је наш. Не дамо га, без обзира на име.
Дуго сам мислио да је и пициген, а на Штранду, такође наш. После сам сазнао да је исто тако популаран и у Сплиту, на Бачвицама, да тамо имају чак и новогодишњи(!) турнир, те сам коначно просветљен да смо и ми и Сплићани лепо украли (ако се игра може украсти) занимацију купача чувеног Лида, а у Венецији. Пише се пижиген, наравно латиницом, с она два „з”, као пица, такође неодољиви специјалитет „маде ин Италy”.
Знајући старосни профил читалаца „Дневника”, претпостављам да сви знају шта је пициген (тако се правилно, а новосадски, зове (с)игра), али ипак морам да је укратко опишем, да не би то морали старији (ако неко дете науми баш да ово чита) или ако је неко јуче или ономад дошао овамо. Дакле, пициген је нека врста одбојке без мреже, у плићаку Дунава, с неодређеним бројем играча (од три-четири до више од десет). Подбаци се лоптица, гумена, мало већа од тениске, црвена, бела или шарена, али тако да је неко од саиграча може до’ватити и одбити у ваздух, ка другим купачима у кругу играња. Циљ је да се лопта одбија када је већ добро у паду, тек што није дотакла воду.
Обично уз скок с падом, дакле пожртвовано, снажно и пљусковито. Неко то чини елегантно, а неко баш намерно неспретно, што је и врло цењено. Лопта би требало да што дуже буде у ваздуху, играчи да ђипају како знају, да се умусе песком, поквасе, некима да скоро спадну костими, а све уз смех, повике, што духовитије. Ако лоптица ипак напусти „игралиште”, понесе је неки дунавски вал, онда најближи или најбољи пливач полети да је сачува. Не верујем да је иједну лопту вода однела јер увек има неко ко је јачи од Дунава те користи прилику да покаже како добро плива „мушки”, „морнарски”, леђно…
Као што нема нека строга правила, пициген нема ни тачно време трајања. Игра се док играчима не почну да клецају колена, док им усне не помодре или док се не смркне. Наравно, ко баш мора, излази из круга и раније, као што се дешава да се у сигру укључују и нови играчи. Пициген је препоручљив и за гледање, мада и овде важи олимпијско правило о учествовању.
Док Штранд није постао велики ресторан и шеталиште, пре око пола века, за свежијих дана су се млади и снажни надметали у скакању удаљ, троскоку и другим приказивањима снаге и брзине. Многи су имали и сопствену тенику доскока, извлачили ноге трбушњацима, падали на страну те гурали пете што даље од стартне црте да би и европска шампионка Ивана Шпановић могла да научи неку новотарију при освајању простора. Скакало се, наравно, и раније, тако да су тридесетих година прошлог века неки фудбалери-атлетичари, доносили чак и бамбусове мотке на Штранд и демонстрирали оно што се данас зове скок с мотком. Најатрактивније је то чинио Родољуб Маленчић Родац, познати голман „Војводине”, касније шеф новосадске полиције и неслужбени фото-репортер с Олимпијаде у Берлину 1936. Пре 31 годину, а пред Олимпијске игре у Барселони, Тамара Малешев, тада првакиња Медитерана у скоку удаљ, покушала је на Штранду да скочи седам метара, али није успела. Свеједно, Штранд је увек био мамац за инвентивне па су тако настали и они „ножни тениси” или чак и тенис главом. Одавно је откривено да контакт с дунавским песком отвара апетит, а нарочито подстиче жељу за кабастим алкохолним пићима. Где је вино, ту је и песма, тамбураши и остали забављачи. Можда је и ово прилика да се сетимо да је „угрожена” још једна новосадска културна баштина – цајка.
Наиме, популарна поскочица, песма бећарица, последњих година се „преселила” у суседну нам државу, на запад, где неки критичари кукају да им певачи забављачи трују естраду лошим нотама и текстовима. Све што сматрају шундом, називају „цајком”. Наравно да критичаре баш не фермају многи јер се по једном примеру који је пренео загребачки „Јутарњи лист” цајка могла запатити у сваком мушком друштву. Рецимо, шта је лажно и лоше у овој: Жена кући, а ја вани / Плаћа ми је у кавани! С наше стране пак још нико није дигао глас у одбрану „цајке”, што не значи да после 1. маја, када се Штранд отвара, неко неће наредити примашу: Дедер ону – Цано, Цануле, купићу ти нануле! Поучна је, чува стопала од песка, био влажан или врео. А и скоро смо је заборавили. У поплави наших нових „цајки”.
Павле Малешев
