Нема те брице која може штрањгу лако и брзо пресећи. Осим ако је баш здраво затегнута, што се каже - до пуцања. Што, исто, не верујем. Опет, има у једној песми Звонка Богдана ”Па нек вранци покидају штранке, кад се крену момци у фашанке.” Да све пуца тако јако да страдају и штрањге. А конопци од примитивно усукане кудеље, толико су јаки да, ето, служе и као мера беса и снаге моћних атова, парадних вранаца, синонима силе, гиздаве, али и олујне.
Страњга или штрањка има главну улогу да се њом “закопчавају” коњи за ждрепчанике и то им је једина веза са колима, осим руде за коју су закачени напред. Иначе, штрањга је четвороструко уплетена кудељна змија, дуга око једног фата (190 центиметара), са главом од посувраћене и уврнуте кудеље и малим чвором на репу. Тај тањи крај се ушнира у ам тако да се директно веже са оним дебелим и јаким каишом што иде преко прсију коњу. За ждрепчаник, који се негде зове и дрвљаник, штрањка се закачи једноструком или двоструком (кад се истегли) омчом. И то је сва мудрост ”ватања” коња у кола, каруце, кочије, тарнице, таљиге, корде, фијакере, санке, чезе, ласкола, хинтове...
Штрањка служи и као поводац. Онда је то улар, са посебним делом који обухвата врат телета, коња или краве, па има траке на самој глави, преко чела и испод браде. Дужа и тања штрањка се зове једек. Негде и штрик. Онај што се разапиње између два багрема да се суши веш. Најдужа и најача штрањка је у Бачкој - пајван. Виси на улазу у таван, савијен у змију, на сувом, све док не почне да се вози сено или слама. Онда се једним крајем веже за задњи део кола (тамо је беочуг баш за тај посао), пусти се да се вуче по њиви, ако је суво, или обеси на крај помоћнице док се не садене воз преко рама од чатлова. Потом се пребаци унакрст и (уз помоћ дрвене куке) затегне свом снагом. Са два пајвана се, тако, воз упакује као писмо у коверти да сено и слама не могу ни на једну страну. Постојао је тзв. банатски пајван, па велики дебрецински од осам фати и два шува, што је нешто преко 16 метара. Можда су дужи једино пртени кајаси (мало тањи од штрањки) али развучени у једну линију.
Све конопце за сеоске потребе, а богами и за друге купце (бродаре, рецимо) некад су правили вешти мајстори звани салери. Кудељних влакана је у Војводини било на бирање јер је између два светска рата важила као светски извозник производа од ове индустријске биљке. Још су Викинзи држали скоцкане своје дуге бродове, дракаре, уз снагу ужади од конопље, чији су мирис обожавали и удисали пуним плућима да би били још пустији. Можда су имали боље сорте Каннабис сативума од оних гајених донедавно овде.
Кудеља или конопља позната је човеку од памтивека, гаји је већ 15 до 20 хиљада година, а и пре него што ју је “култивисао”, правио је човек од њене лике одећу и обућу. Рачуна се да је кудеља уплетена у неколико хиљада производа, од тканина и папира до боја, лакова, те погонског горива. Пореклом је из средње Азије, али је сад има широм планете. Међу светским рекордерима је по брзини раста, готово као бамбус. Код нас се сеје средином априла, а већ крајем септембра нарасте преко два метра и жање. Златно доба кудеље је било између два велика рата, у САД баш током рата, али је средином прошлог века изгубила трку са синтетичким влакнима.
Тад су погашене и последње кудељаре у Војводини, које је имало малтене свако село. Док смо обрађивали окућнице, свака мудра домаћица је, у крај баште, бацила по које семе кудеље. Њено лишће и јак мирис растерује инсекте, а семе је најздравија и најомиљенија храна кокошака. Довољно им је да кљуцну које зрно па за неколико дана добију сјајно перје и почну да носе јаја са црвеним жуманцетом. Вељко Петровић је “оптужио” своју Голубицу црног срца да је “вуку старе жеље, на сочива, на кудеље”, да докаже ту привлачност. Конопља “краси” и пословице: запетљао се ко пиле у кучине, то му је и намакло штрањку око врата, није имо куда већ узо страњку па се обесио о пајанту…
Има још “ненаменских” употреба овог предмета неизбежног у сваком сеоском домаћинству, наочито ратара и сточара. У Срему се некад певао бећарац због кога је тамо требало отворити туце женских сигурних кућа: “Имам жену жеравицу живу/ Штрањгу квасим, жеравицу гасим.” Наиме, кад покисне или се намерно покваси, штранка као и све остало “пртено” отврдне и постаје - штап. После кад се осуши и изломи, опет је мека и савитљива. Додатна чудна особина кудеље. Један варијетет канабиса, индијска конопља, само нешто мало нижа и са краћим листовима, сматра се дрогом (лаком) и код нас је забрањена.
Штрањга је дала надимке и презимена неких фамилија - Штрангарев, Штрангар, Пајванчић...
Павле Малешев
