Дах нечег најлепшег што је човек створио у пустињи и најузбудљивије што се могло посетити, нетрагом је нестао. Некад је све било лепо, упеглано, читаво и достижно, али Сирија више не издаје визе за грађане Србије, до даљњег. Алеп и Дамаск ће се обновити. За Палмиру, кажу, да ће пробати 3Д штампачима. Ако успеју. Па и Варшава, Гдањск и Минск су реплике.
Међу Набатејцима, племену које је направило Петру у Јордану, Босра је најзанимљивија, због старог римског града од тамноцрвеног стења усред пустиње. Иначе, први град је Д‘ра (неки кажу Дера), где су избили први немири у Сирији. Овде живе Друзи, нешто незадовољни што су им укинули неку аутономију давно, па решили да се придруже „арапском пролећу“, тако што ће мало да протресу целу земљу. Изгледа да нико од њих није био у Босни, Нагорно-Карабаху или тако негде јер би знао да је најгоре на свету да се пролива крв. Док су демонстрације мирне, све се може, али кад крене да се гине, нема више назад, зла крв креће. Но, тад је било супермирно. Град има монументалан амфитеатар и стари град, где су људи од материјала римских рушевина направили кућице и испраћају козе и овце да каке унаоколо, па се мора пазити да се не угази у брабоњке. Ако се то занемари, све је спектакуларно. Деца возе бициклиће између рушевина, малецни пролази са завесама су капије у дворишта хармоничних кућа. Наравно, нека деце која покушавају да продају прескупе сувенире, што је део фолклора. Пуно је Италијана.
Крећемо за Дамаск, али овде нигде нема аутобуске станице, осим у престоници. Сви негде стају успут. Ми станемо на неко место, кад наиђе неки лик на мотору и каже: „Еј, није ту него мало даље станица!“ Уведе нас у неку чекаоницу која је заправо, офис туристичке агенције за коју он ради. Шта да радимо, чекамо, не знамо где је иначе станица. Он запенио да је тај аутобус много бољи од других и нама, чије префињене европске гузице не могу да трпе неудобна блискоисточна седишта, сигурно не би пријао лош бус 20 одсто јефтинији. Е, ниси се ти возио „Лозница трансом“ од Новог Сада до Митровице 1998. па да видиш шта је Арабија преко Иришког венца!
Наравно, и у аутобусу покушава смицалицу и каже да би било много боље да нас избаци пре станице, у центру, а већ ће се ту наћи његов брат који баш случајно вози такси да нас пребаци до хотела. Кажем му да вози на станицу. Али станица је на крају града! Знам, али градски бус вози до мог хотела за 10 центи! Намигнем му. Њему се осмех смрзне за трен, па се насмеје заверенички, као, ех, провалио си ме. Ове Белгијанке ако зезнеш, успео си, а ми једва крпимо крај с крајем код куће, мани ме тих фора, имамо их и у Мајци Србији. Данас је амфитеатар помало оштећен јер су паметњаковићи утеривали борна возила у њега, али Босра је солидно прошла. Побуњеници су се предали Асаду и већина атракција и живота је сачувана.
ОК, ово је као, каооо... „God Save Tje Queen“ за пунк-фанове. За икога ко воли путовања, Палмира је најлепши очувани град римске епохе у сред Сиријске пустиње. Ништа зелено, само окер и плаво. Небо и песак. Невероватно, али град је главни трговачки центар старог света. Била ту нека феминисткиња Зенобија, краљица, која је ратовала са Римљанима. Данас жене у Палмири ходају на +50 у црним хаљинама и нема ни трага феминизму у овом сунитском конзервативном граду, где се све затвара у 9 увече и умире са сумраком. Таксиста у издрнданом ауту не зна ништа осим арапског и прави се луд као да не зна где би туриста ишао. После десет викања „Мдина!“ (Град), некако нас је одвео до старог града. Међу рушевинама, малени, преслатки и помало мусави клинац нуди разгледнице на савршеном француском. Како не купити цео комплет. Његова кућа је, по арапском обичају, међу рушевинама, где чува и овце кад не продаје разгледнице. На мотору долази старији, брадати господин, са десетинама огрлица око руке. И видим куд ће то отићи: орглице је правила данима његова жена, даје у бесцење само јер личим на Арапина. А види се из сателита да су кинеске. Не, ипак сам дошао због фотографија. И трекинга. Нула бодова. Пао је мрак. У сумрак небо добија нијансу коју водичи називају палмирском пурпурном, и заиста, један део неба у пустињи постаје пурпуран.
Покушавамо да отпешачимо до станице, која не постоји. Локалци се не баве шетњом и гледају нас као чудаке. Кад питате где је станица, увек кажу, ено тамо је такси! Који слабо помаже ако имате два сата до поласка аутобуса и баш вам се шета. Пустињским народима је ауто заменио, по емотивној вези, камилу и коња. Ако питаш неку девојку где је станица, одмах искаче неки њен чувар са прекорним осмехом и речима: „Еј, странче, не пита се женско где је станица! Немаш ти шта њу да заговараш! Мене питај!“ Лаичко друштво? У Башаровом уставу јесте, али ови што хватају калашњикове једва чекају да га се реше. Иначе, Палмира је била добро опљачкана од кад су се водиле оне прве борбе са побуњеницима. Као код нас „патриоте“ са видео-рекордерима, код њих „смели побуњеници“ са ашовом и римским статуицама на продају. Тужно. А још тужније је кад је Исламска Држава срушила неколико најбитнијих споменика као што су Белов и Храм Бела Шамина, те чувене лукове и Тетрапилон. Нек нам је 3Д штампач у помоћи!
Жикица Милошевић
