Авантура од Атлантика до Трансибирске железнице и Владивостока

За одважног момка Бојана Ракића (31), кањишких породичних корена, а одраслог на београдском асфалту, који пет година живи у Мадриду, велики изазов је био да сам аутомобилом превали пут од Атланског океана до Пацифика.
д
Фото: Приватна архива

У јединствену авантуру Ракић се отиснуо из Тарифе у Шпанији, најужније тачке континенталног дела Европе, а после пређених 23.000 километара обрео се на другом крају света у Владивостоку, највећој руској луци на Тихом океану. 

Бојан Ракић је диплому економисте стекао у Италији, а радећи у једној енергетској консалтинг фирми у Мадриду, пет година је штедео да би кренуо на путешествије. У себи има авантуристичког духа и пре свега је љубитељ природе, али ужива и у кајтсурфу и другим у екстремним спортовима у природи. Да пут Владивостока крене из Тарифе у Шпанији, Бојан се није одлучио случајно. Тарифа је мека кајтсурфа у Европи, а јак ветар по имену Леванте, формира се изнад Гибралтарског брда и дува око 90 одсто дана у години.

За крајњи циљ вишемесечне авантуре Ракић је одабрао Владивосток, који је на значају добио завршетком Трансибирске железнице 1905. Бојан је испричао да га је подстакла на пут и неостварена жеља деде с мајчине стране, Личанина, који му је када је већ загазио у девету деценију живота, открио да му је одувек жарка жеља била да се провоза Трансибирском железницом!

- Деда није успео да оствари своју жељу, али између осталог понесен и том романтичном идејом, успео сам да једним делом дотакнем маршуту Трансибирске железнице и стигнем до Владивостока – рекао је за наш лист Бојан Ракић, с посебним задовољством истакавши да је путовање кроз евроазијске пределе остварио са српским пасошем, јер кроз земље кроз које је путовао није била потребна виза.

Фото: Приватна архива

Бојан је сада у фази повратка и налази се у Јужној Кореји одакле нам се јавио из Сеула, из хостела који држи његов пријатељ из Београда, где је на пропутовању натраг у Србију и Шпанију, маршутом која ће како каже бити нешто краћа него у одласку, до 15.000 километара.

Открива, да је на дугом путовању имао изузетно лепих тренутака, али и неугодних ситуација, које је на сву срећу успешно пребродио. На пропутовању од Пиринеја, преко Алпа, Турске, предела Казахстана, Монголије... па све до крајњег одредишта домаћини где је одседао, а и сви други који су били у прилици били су одушевљени жестоком, али питком ракијом кајсијевачом, коју је понео из Србије.

-  За пут сам спаковао 12 литара кајсијеваче, коју је отац Никола испекао лане од кајсија из наше породичне баште у Кањижи  – прича Бојан Ракић. - Свакако је занимљиво да сам преко „пола света“ пренео толико ракије! Мало је било ризично, преко толико граница, али вредело је... Тако сам после краћег скијања у Киргизији почастио кајсијевачом начелника полиције, а последњу литру даривао сам мом домаћину Јурију у Владивостоку. Свима се свидела...

Бојан је успут обилазио кајтере и пријатеље, код неких се и дуже задржавао. Тако је са другарима са факултета у Тбилисију боравио десет дана. Највише је страховао од деонице кроз Дагестан, али га је познаник са кајт форума Едвард, у кућу примио као најрођенијег. На Каспијском мору Бојан је возио кајт ођездивши на таласима четири километра од обале, до напуштене фабрике торпеда Дагдизел, која је изолована на платформи.

За Бојана је изазов било сурфовање на пешчаним динама на Алмати у Казахстану, али га је у тој земљи обузела и туга од Аралског мора коју је тамо затекао, а како појашњава, катастрофа која је погодила Аралско море уништила је и град Аралск. Слано језеро на граници Казахстана и Узбекистана изгубило је 80 одсто своје запремине у последње четири деценије прошлог века, због прекида водотока Аму Дарје и Сир Дарје којима су преусмерени водотоци за наводњавања памучних поља у Узбекистану.

У улози светског путника Бојан прича да је уживао у прелепим пределима Киргистана, али и гостопримству људи који су га примали у своје јурте.

Фото: Приватна архива

- Најбољи сан имао сам у јурти на Сонг Кол језеру које се налази на три хиљаде метара надморске висине, а напољу је око нула степени. Додуше, прелаз до Сонг Кол језера је био мало језивији, јер се не препоручује пре јуна, а ја сам га прешао у мају. На путу кроз Монголију ми се придружио другар Урош. Лепо је ићи сам, али добро је и у друштву са неким. Било је мало и лутања, али захваљујући добрим људима, усмерили су нас на прави пут– испричао је Ракић.

Издржао је на путу два гуми дефеката, застој у блату Киргистана, али и прилике да се другима помогне, као што је то био случај са двојицом камионyија у Монголији, када им је требало помоћи да се након замене огромни точак утовари у камион. После путешествија које је прошао, Бојан каже да на повртаку још увек сумира утиске, али да је то засигурно најбоље што је до сада доживео, да се осећа снажније и усхићеније.

Милорад Митровић

Фото: Приватна архива Бојана Ракића

EUR/RSD 117.1776
Најновије вести