У јеку припреме за референдум о независности, који је забранио Шпански уставни суд, свакодневне ситнице упућивале су на његово ишчекивање.
Каталонци су прозоре и балконе својих станова и куће окитили жуто-црвеним заставама. Каталонска застава се састоји састоји се од четири црвене хоризонталне линије на жутој подлози, а и обиље пропагандног материјала је у истом тону са карактеристичним „Си“ (у преводу „Да“) којим се Каталонци позивају на Изјашњавање.
Шетачи на градском корзоу у флуоресцентно жутим мајицама такође су подсећали своје суграђане да 1. октобра заокруже дуго жељену опцију, а возачи тако што су поред стандардног плавог „Е“ са леве стране регистарских таблица налепили исто такво „ЦАТ“.
Не распитујући се о референдумској теми, јер смо у Барселону и околину дошли из туристичких побуда, приликом поздрава, рецепционер нас је испратио уз реченицу: „Када следећи пут дођете, Каталонија ће можда бити независна!“
Да ли ће баш тако бити, лично је и државно питање Каталонаца и Шпанаца, па смо се окренули нашем циљу, јер и нисмо дошли због политизирања. Након многобројних лепих искустава о којима смо слушали из најпосећенијег града са Пиринејског полуострва, пожелесмо да се лично уверимо у лепоте Барселоне…
По изласку из авиона, којим смо дојездили из Милуза са тромеђе Француске, Швајцарске и Немачке, дочекали су нас сунце, бетон, таксији и питање – А куда сад?
Срећом, у Барселони је веома лако укључити се у добро организован јавни превоз. Док смо се благо нагињали у бусу на кружном току Трга Шпаније, у даљини се јасно могла видети импозантна Национална палата и испред ње чувена Магична фонтана која у вечерњим сатима чини познати музичко-светлосни спектакл, а која је отворена за Светску изложбу давне 1929 године.
У доласку на Трг Каталонија, помало нас је изненадила свеприсутност прилично озбиљно опремљених припадника и возила полиције који су, готово неизбежно, били део позадине скоро сваке селфи-фотографије са овог лепог великог трга.
Испод површине ове складне мешавине зеленила, фонтана и статуа, налази се главно железничко чвориште града означено дискретним белим „М“ у црвеном ромбу.
Тек након неколико минута тражења зграде железничке станице нас је љубазна омладина са пункта туристичких информација упутила на степениште које између две велике кружне фонтане води у широко подземље. Купивши преносиву возну карту за 10 вожњи, која стаје 20 евра, погодну јер је истовремено може користити више особа, убрзо смо схватили маркације и начин функционисања овог система превоза, па смо се упутили на перон.
Воз нас је одмах по изласку из подземља почастио погледом на пучину Медитерана.
У скромном, али веома лепо одржаваном хотелу „Вила де Премија“ у варошици Премиа де Мар, са погледом на море и светла Барселоне у даљини, одсели смо за 68 евра по ноћењу са доручком за две особе. На око 10 минута хода, открили смо прелепу пешчану плажу дугу четири километра, која пружа све што је потребно за пријатан одмор и купање – неколико повољних кафића са сунцобранима и лежаљкама, чисто море и фини песак.
Како нам је и љубазни рецепционер потврдио, Премиа де Мар није туристичко, већ резиденцијално место. Стога, није за чуђење што се веома ретко може наћи неко ко помало говори енглеског, а не треба се изненадити ни ако уз мени ручак са два главна јела добијете целу флашу локалног вина укључену у цену од 15 евра или уколико вам као ајс кафу послуже продужени еспресо и одвојено чашу леда.
Разматрајући најефикаснију могућност разгледања Барселоне туристичким аутобусом по цени дневне карте од 39 евра, ипак смо се одлучили за комбинацију градског јавног превоза и пешачку туру у сопственом аранжману са главном темом јединствене Гаудијеве архитектуре.
Управо она даје Барселони посебан шарм, а свакако једно од његових највећих дела јесте Парк Гвељ на брду Ел Кармел. Изградња бајковитог парка по налогу грофа и индустијалца Еусебија де Гвеља одвијала се на прекретници 20. века, у време када је Барселона била у пуном јеку развоја и модернизације.
Првобитно намењен као елитни резиданцијални део града, Парк Гвељ је због своје ексклузивности и лоше саобраћајне повезаности са остатком града након изградње 1914. године имао свега две настањене куће од укупно 60 изграђених.
Након Гвељеве смрти, парк је био понуђен граду, који га је и откупио 1922. године. Данас је већина парка отворена и бесплатна за посетиоце, изузев Гаудијеве куће и импресивног главног улазног дела, где се налазе најупечатљивији објекти – куће са фантастичним торњевима, као и главна тераса окружена клупом у облику морске змије.
На путу од Парка Гвељ до центра града пространим булеваром Пасаж де Грасија могу се разгледати и друга Гаудијева ремек дела – градске куће Каса Мила популарно названа Ла Педрера или „каменолом“ и Каса Батљо коју становници каталонске престонице називају „кућа од костију“.
До ње је на истом булевару у стилу каталонске модерне, али дела других архитеката су здање Каса Аматлер првобитно дизајнирана као резиденција познатог чоколадара Антонија Аматлера, па Каса Лео Морера. Здања раскошне архитектуре и разноврсности у изведби, на чијим фасадама се не понавља ни један детаљ, део су блока зграда названом Јабука раздора. Назив нема никакве везе са актуелним политичким приликама, него је део градитељске баштине која краси Барселону.
Дугу шетњу употпуњујује живахно шеталиште Ла Рамбла са мноштвом уличних продаваца и ресторана, са које можете скренути у историјску готичку четврт града, као и на чувену градску тржницу Ла Букерија.
На самом крају улице Ла Рамбла налази се 60 метара висок споменик Кристифору Колумбу, подигнут 1888. године у част његовог првог путовања у Америку. У повратку смо прошетали кроз стару Готичку четврт, где смо за неколико евра пробали аутентично каталонско „мезе“ – тапас, а неколико локала обавештавало је пролазнике да се те вечери без одласка на стадион, на њиховим телевизорима могла гледати фудбалска утакмица између домаће Барселоне и миланског Јувентуса.
Наташа и Бојан Харновски
