Дневник у Сарајеву које чека ново „затварање”

На путу за Сарајево стајемо на обали Дрине, етно-ресторан „Шоја” - потпуно празан.
д
Фото: Приватна архива

Поглед на реку, одлична кухиња и љубазан конобар: „Наш газда имао три ресторана, затворио је два, а и нас ће за коју недељу. Ове године није дошло 10.000 Кинеза! А ни остали туристи нису дошли!”

Док пуних стомака идемо ка Сарајеву размишљам како је неки конобар из Зворника у рату 1941. могао да оде у Аргентину и тамо настави да ради и нормално живи, у рату 1992. би избегао у Немачку и ту нашао неки посао. У ситуацији изазваној пандемијом у 2020. наш пријатељ из ресторана „Шоја” нема никакав избор.

Стижемо пред поноћ у „Хотел Европа” на самом рубу Башчаршије и ја се одлучујем да прошетам празним градом у којем се, као и код нас, локали затварају у 23.00. На бандерама уз Миљацку предизборни плакати кандидата на локалним изборима. Никада већа диспропорција између упегланих лица политичара и њихових обећања са једне и тужне стварности са друге стране.

Фото: Приватна архива

У излогу некадашњег Музеја Младе Босне на Обали Кулина Бана - данас Музеја Сарајево 1878-1918. - слике које сведоче о посети цара Фрање Јосифа Сарајеву 1910.  Одмах до њих и фотографије оне друге хабсбуршке посете Сарајеву 1914. која је престолонаследника Фердинанда и његову супругу Софију коштала живота, а жуто-црној монархији задала ударац од којег је четири године касније отишла у историју.

Обилазим „Вечну ватру” на крају улице Ферхадија која је некада носила име Васе Мискина. Знамо је по једној песми „Црвене јабуке” из 2000. („Твога срца врата”) и трагичном догађају са почетка рата 1992. када је у овој улици од гранате погинуло 26, а рањено 108 грађана Сарајева о чему поред тог места сведочи табла са именима страдалих као и трагови експлозије на плочнику. Обновљена зграда Вијећнице светли у мраку, на њој yиновски постер посвећен изложби о Алији Изетбеговићу, првом председнику БиХ чији син и даље влада бошњачким делом БиХ, а снаха, причају Сарајлије, “влада” Клиничким центром.

Зграду Олимпијског музеја у Сарајеву пројектовао је чувени чешки архитекта Карло Паржик као вилу за сарајевског адвоката и политичара Николу Мандића 1903. године. Након Другог светског рата објекат је национализован и проглашен је друштвеном својином. Олимпијски музеј је отворен 1984. на дан отварања ЗОИ, а током опсаде Сарајева је потпуно изгорео али је већина експоната пре тога склоњена на сигурно. Поново је отворен 8. октобра ове године.

На улазу ме дочекује госпођа у раним шездесетим; каже -  улазница 3 марке. У неком моменту схвата да нисам домаћи држављанин и пита ме на енглеском одакле сам. Кажем, из Србије, а она ће: „Онда 15 марака!”. Питам у шали али обзиљног лица јел то цена само за нас из Србије. Каже да није, да је то цена за све странце и извињавала ми се после све док нисам напустио музеј у којем сам био једини посетилац…

Фото: Приватна архива

Спуштам се низ степенице Ниже Бање ка Тргу ослобођења где је споменик Скендеру Куленовићу, а испред православне Саборне цркве - савремена скулптура посвећена „Мултиетничком човјеку”. Прелазим Улицу Зелених беретки и улазим у Умјетничку галерију Босне и Херцеговине у којој је пар дана раније отворена изложба слика вероватно највећег босанског сликара 20. века - Мерсада Бербера. Циклус слика је посвећен Сребреници, улаз је бесплатан, а љубазни радници на улазу ми кажу да могу да понесем и постер изложбе.

На једном од мостова на Миљацки затичем жену која продаје крзнену бунду, изнад ње се смеши лице још једног политичара који са плаката обећава бољи живот. Застајем крај киоска, једни до других продају се новине и магазини из Босне, Србије и Хрватске…

У велелепну Ашкенази синагогу момак на улазу ме није пустио - каже да само верници смеју да уђу и љубазно ми је спаковао пар флајера и „Јеврејски глас”, лист локалне јеврејске заједнице. На последњој страници часописа - спомен на Ишура Даниеловича Демског у светској кинематографији познатијег као Кирк Даглас који је преминуо у 104. години. Кирк Даглас је, иначе, био један од гостију Зимске олимпијаде у Сарајеву 1984.

Кафа са Сенком и Алмиром Куртом је увек инспиративна. Њихов син који се зове Син - пише песме, компонује музику, слика и глуми најмлађег сина у представи „Сећаш ли се Доли Бел” која је играла то вече у Сарајевском „Камерном театру 55”, али је нисам погледао јер сам имао то задовољство месец дана раније на Стеријином позорју у Новом Саду…

Водим Сандру, Драгану и Мишу на обећане ћевапе код „Жеље” и продужујем према још једном занимљивом сарајевском музеју. У најстаријој сарајевској синагоги из 1580. налази се Музеј Јевреја, јединствена поставка о животу овог народа на просторима Босне и Херцеговине од њиховог доласка на Балкан након протеривања Сефарда из Шпаније 1492.

Са кустосом сам остао да причам још пола сата о босанским и балканским историјским темама у попису из 1921. када само Сарајево и Нови Сад од градова већих од 30.000 - нису имали ниједну националну заједницу бројнију од 35% што им је дало мултикултурни печат који се задржао и поред промена у протеклих 80 година. Често сам слушао од некадашњих Сарајлија који сада живе у Србији, Хрватској или широм света - како се главни град БиХ јако променио. Истина је да ће вам стари Новосађани, Београђани и Загрепчани исто тако рећи да су се њихови градови променили у односу на време осамдесетих, рецимо. У Сарајево долазим од 1997. године и у више десетина посета од тада никада ме нико попреко није …

Пред одлазак на вечеру, пар чаша вина са Николом и Ејупом у хотелској башти. Да, служе алкохол на већини места. Никола је из Новог Сада и ради већ годинама за „Газпром” у Сарајеву, док Ејуп води успешну маркетиншку агенцију а од пре неколико година са супругом је покренуо ланац пекара са француским пецивима. Причају ми о томе како се пандемија одразила на њихове бизнисе, забринути су за то што ће донети зима.

Фото: Приватна архива

Вечера у „Башчи код Ене”. Ено је мушкарац, ресторан му је у Седренику, повише „Кибета”. Чекају нас Нина и Дениз са још двоје пријатеља, крећемо са буреком и зељаницом, стижу убрзо и двојица музичара, нижу се песме босанске, српске, далматинске, новокомпоноване, и Петар Грашо са новим тамбурашким стандардом „Ако те питају”.

Јутро после, мамурлук лечим кафом на осунчаној тераси Хотела Еврпопа са Мелином са “Ал Јазеере”. Она ми прича колико је људи у медијима и у граду уопште остало без посла и како се сви плаше новог „затварања” након локалних избора. Сарајлије збијају шале како су они земља парадокса - Источно Сарајево се наиме налази на југозападу; Република Српска заузима 49% територије, Федерација БиХ 51% што са дистриктом Брчко чини 103%; земља има 180 министара и по једног премијера на 300.000 становника! Захваљујући свом уређењу, БиХ се у овом часу може похвалити да више од половине прихода убраних од пореза грађана троши на плате упосленика у бирократском апарату.

Одлазећи из Сарајева по сунчаном дану гледам шумовите обронке Романије. Ова земља је лепа као Швајцарска или Нова Енглеска. Остаје нада да ће једног дана њени становници то да схвате, престану да се свађају и исељавају и почну да граде своју заједничку кућу.

Роберт Чобан

EUR/RSD 117.1415
Најновије вести