Дворац који се у то време звао “Велики салаш“ заједно са помоћним зградама и 3.997 јутара земље добила је у мираз Емилија Ивановић, рођена Дунђерски, ћерка Лазара Дунђерског. Након рата имање са прелепим парком је национализовано и припало пољопривредном добру “Соколац” (кажу да је име добило по коњу Соколу) а после неколико неуспешних приватизација, тренутно је у надлежности стечајног управника.
Легенда каже да је власник дворца Лазар Дунђерски као страсни коцкар једног дана на картама изгубио дворац и имање око њега. Човек који је на коцки узео имање и дворац био је вољан да их поврати Лазару Дунђерском али, под једним условом - да Дунђерски из пиштоља погоди јабуку која се налази на глави његове супруге.
Иако је претила опасност да Лазар Дунђерски изгуби и имање и супругу, пристао је на понуду. Сигурно да му није било лако. Дунђерски је нанишанио и опалио. Рука му није била задрхтала, погодио је јабуку на глави своје супруге Софије. Једним хицем повратио је и имање и дворац. Иако затворен за јавност и запуштен Соколац је данас у бољем стању од већине сличних објеката у Војводини.
Кров је читав, олуци су исправни, очуване су све каљеве пећи (свака се ложила из ходника да се у собе не би уносили угаљ и дрва), нешто стилског намештаја, плочице и паркет. Дворац крије и две праве атракције. Прва је соба Емилијине сестре Ленке Дунђерски са њеним портретом који је насликао Урош Предић. Изнад кревета у којем је када би долазила сестри у посету спавала девојка у коју је био заљубљен Лаза Костић, налази се њен загонетни портрет. Милан који овде ради као чувар већ 35 година показао је Матији Ковачу, покрајинском посланику из Новог Бечеја и мени подрум куће у којем се налази друга атракција овог дворца - 100 година стара куглана, прави раритет на овим просторима. Ту је и кугла, донедавно су овде биле и оригиналне кегле, каже Милан, али их је неко украо. У дворцу и око њега су снимани многи овдашњи филмови и серије, између осталих “Јесен стиже, дуњо моја” Љубише Самарџића.
Верујем да ће у склопу националног пројекта “Дворци Србије - Заштита културног наслеђа” и овај бисер ахитектуре и значајно добро историјског и културног наслеђа - поново заблистати у пуном сјају.
Следећа атракција Новог Бечеја за коју се слабо зна је Житни магацин. Пут нас води до бента поред Тисе, пресеца нам пут чобан са стадом оваца. Разменио сам пар реченице, рекао му да смо “колеге”, он ми је са јаким мађарским нагласком рекао има 80 оваца и у том моменту потрчао за једном од њих која је кренула према цести. Житни магацин у Новом Бечеју је подигнут између 1778. и 1780. поред долме на некадашњем ушћу Малог Бегеја, у то време рукавца Тисе, управо на граници где су се раздвајала насеља Врањево и Нови Бечеј који је некада био познат под именом Турски Бечеј.
Првобитна функција магацина била је за складиштења и чување жита и сунцокрета. Данас магацин није у функцији, није конзервиран и нагриза га зуб времена. Овај споменик културе представља једну од најстаријих сачуваних грађевина овог типа у Војводини и Србији. Уредбом Владе Републике Србије, 2001. године Житни магацин у Новом Бечеју проглашен је за споменик културе. Матија откључава врата и улазимо у невероватан простор у којем одмах пажњу заокупљају импозантне греде од масивног дрвета из Ердеља (Трансилваније) које се преплићу на све три етаже. Трошним прашњавим степеницама пењемо се до таванске етаже, пажљиво ходамо по спојевима дасака и разговарамо о томе како би једног дана ово би могао да буде гастрономски маркет на којем би своје специјалитете представљали произвођачи из целе Војводине. Владимир Главаш, нежења, имао је изгледа великих проблема са лепшим полом - када је 1907. завештао своју кућу Српској православној цркви, услов је био да у њу 100 година не сме да крочи женска нога.
Спомен-музеј „Главашева кућа” налази се између православне и католичке цркве, у амбијенталној целини старог центра у Врањеву које је данас део Новог Бечеја. Објекат је подигнут у првим деценијама 19. века и припадао је угледној и имућној породици Главаш.
Владимир Главаш рођен је 1834. године у богатој врањевачкој породици, од оца Павла (Павела) и мајке Персиде рођене Чорбаков, чији су преци били, српски граничари Потиско-поморишке војне границе а нису отишли у царску Русију после њеног развојачења 1751. године, већ основали Фрањево (Врањево), које је преко век и по било у саставу Великокикиндског диштрикта са посебним царским привилегијама. Врањево је постало једано од главних центара извоза банатског жита (управо из горепоменутог Житног магацина), а многи Врањевчани веома брзо су се обогатили међу којима су били и Главашеви. Владимир, доктор правних наука, пожунски и прашки ђак, завештао је 1907, две године пред смрт, кућу и осталу имовину Српској православној црквеној општини Врањево уз горе поменути необичан услов. Сто година касније, објекат је био у веома запуштеном стању (можда управо зато што није било женске руке да га одржава) и преузела га је Општина Нови Бечеј и почела да је обнавља па је данас у њој смештен спомен-музеј који је данас у одличном стању.
Јанош, кустос спомен-куће, пажњом доброг домаћина води нас из собе у собу па у пространо двориште и помоћну зграду у којој су представљени различити стари занати и пољопривредне машине које су се некад користиле. На једној од фотографија је дочек српске војске у Врањеву приликом ослобођења 1918, видимо дотеране мушкарце и жене у најлепшој гардероби како држе портрете краља Петра и регента Александра. Између кухиње и трпезарије су јако уска врата да врелина и мириси од кувања јела не би сметала укућанима док уживају у ручку. На улазу - помагало од дрвета за скидање чизама за које Јанош каже да је имало и свој назив - “слушкиња”. У једној од просторија на зиду је ћирилични православни календар за 1942. који је штампала “Књижара, папирница, штампарија и књиговезница Гига Јовановић“. Јанош ми прича како је Гига Јовановић, један од имућнијих мештана Новог Бечеја несметано радио за време немачке окупације Баната у Другом светском рату.
Поред велике књижаре и скромне штампарије основане још 1898. године, имао је велику цвећарску башту на крају главне улице Новог Бечеја, на чијем простору је изграђено после Другог светског рата десетак стамбених зграда, и салаш са око тридесетак јутара земље. Све до смрти је био директор Турско-бечејске штедионице чији је капитал прелазио милион динара. Био је активан друштвени радник: дугогодишњи председник Добровољне ватрогасне дружине у Новом Бечеју, старешина Соколског друштва Нови Бечеј и истакнути члан многих других организација а постао је и редовни члан Матице српске у Новом Саду. За живота је подигао лепу гробницу, са надгробним спомеником, који представља украс новобечејском православном гробљу. Умро је 1944. избегавши тако понижења која су бројни “кулаци” у Војводини доживели након ослобођења.
Гига, као и многи други његови утицајни савременици, нема никог од потомства ко би бринуо о споменику и његовом одржавању. У подруму “Главашеве куће” има и нешто ракије коју Јанош прави од воћа са имања. Попили смо по чашицу. Ту је и капија са Давидовом звездом која је стајала на улазу у синагогу. Уочи Другог светског рата у Новом Бечеју је живело 220 Јевреја, а председник Јеврејске заједнице био је Изидор Шлезингер. Синагога је била у дубини порте, ограђена металном оградом са зиданим стубовима. Након немачке окупације Баната у пролеће 1941. синагога је послужила као сабирни центар, не само за новобечејске Јевреје и већ и околине: Спроводећи антисемитску политику нацисти су их депортовали шлепом у Београд и Панчево и готово до једног побили. Последњи новобечејски рабин био је Филип М. Полак. Како у месту није остао ни један Јевреј а у току рата синагога веома оронула општинске власти су одлучиле да је 1947. године сруше. Данас се на том месту налази приватна кућа у улици Жарка Зрењанина бр. 16, а као сведочанство да је ту некада била јеврејска синагога остала је само Давидова звезда на доњем делу металне капије, склоњене у двориште “Главашеве куће”.
Роберт Чобан
