. Отприлике нешто као Грачаница у баскијској верзији. Или тако нешто отприлике. И пошто су овде најлуђи Баски од свих на свету, они су били, готово подразумљиво, и против генерала Франциска Франка, који је хтео да укине све језике, осим шпанског, када је победио. Скоро пуне четири деценије службене титуле „Вођа Шпаније по милости Божијој”, Франко је сам по себи био у најмању руку контрадикторна личност јер ни његов матерњи језик није био шпански, него галицијски. Али и њега је укинуо. Дакле, језик којим је разговарао са мајком и оцем, па како неће и баскијски. Каудиљу Франку су ови посебно ишли на живац па је одлучио да их мало избомбардује како би их научио памети. Од давне историје је познато да када побијеш људе, они се науче памети. Нарочито они мртви више неће моћи да ураде ништа против тебе.
А с обзиром на то да није имао своју авијацију, он позове Хитлера, који је послао ескадриле Луфтвафе рајхсмаршала Гергинга да се мало вежбају, а ови су се баш добро увежбали за Лондон, Ротердам и Београд: побише априла 1937. пола града и сравнише га готово до темеља. Наравно да је страдање цивила у толикој мери било шокантно за јавност у годинама пред Други светски рат. Нису још људи знали шта им се све спрема. Пикасо је био бесан ко рис. Направио је гигантски мурал - отприке осам метара дуг и четири висок - назвао га „Герника“ и изложио само неколико месеци касније у Паризу на Светској изложби. Генијални сликар је забранио себи да уђе у Шпанију, све док у њој не буде укинута диктатура. Сада је један од најчувенијих антиратних симбола изложен у мадридском Музеју Краљице Софије. У Герници су направили копију оригиналних димензија од плочица и ставиле је у једну од забитих улица.
Улазимо у продавницу и обрати нам се продавац са „Биенвенидос! Онги еторри!“, „Како?“, мало се збуних. „Онги еторри!“. „А шта ти то значи?“, „Добродошли, на баскијском!“, показује он насмејан на натпис поред касе. Аха, васпитна улога продавца. Шири човек своју културу. Ми пробамо тамо неке капе баскијске. Народна ношња. Не знамо како се носе. Неке береткице са оним малим дршком на врху. Један од нас је ставља по војнички. Продавац дотрчава и виче, „Неее, није, бре, ово милитари капа, ово иде спљоштено!“ и одмах му сведе у прописану хоризонтоалу капу натакнуту на главу. ОК, купимо сувенире. Каже он, „Грациас! Ескеррик аско!“. „Како? Ааа, ОК, схватио сам.“ Опет се он насмеје и покаже прстом на текст поред пулта. Важи, научио сам.
Свуда су скинули шпанске заставе. Изгребали су сличице шпанских застава и на таблама где год су могли. Све ми то личи на Балкан и опет све разумем. На средини трга игра се фудбал. Две екипе су, наравно, у зеленим и црвеним дресовима (поред беле, то су боје националне заставе Баскије). На сваком дресу стоји мапа Велике Баскије и неки натпис у стилу: „Сви Баски у једној држави!“. Иста сличица мапе Великобаскијске Републике познате и као Еускал Херриа (Земља Баска) стоји и на оближњој згради. Поред застава ИРА-е, Палестине и Хамаса. Видимо да се бунтовници широм света међусобно подржавају, религија им је мање битна. Ипак, мало је надреално.
Још је надреалније када покушавам да заподенем разговор у ресторану о бомбардовању Гернике. Конобарица ми објашњава и показује где су се деца из оближње школе крила, у којим тунелима и складиштима. Један деда ми прилази и објашњава: „Ја сам преживели!“ Устаје и други и додаја: „И ја!“. Тако започињемо разговор са њима: „Имао сам седам година, ишао сам у први разред“, каже први. Други се убацује: „Ја сам имао осам“. „Јесте, ти си ишао у други разред, био си учионица до мене када смо истрчали напоље.“ Питамо их, ко је бомбардовао, како. Иако знамо. Деда дрекне: „Неемци! Нееемциии!“. Бесан је на Немце и сад, мада има близу сто година. (Разумем, то је као код нас на Балкану.) ‘Ајд што смо се ми побили, ове комшије не мрзим толико, ал‘ што се па ти сада мешаш у то, тебе ћу да мрзим још више!
Најбеснији град са најпријатнијим становницима које смо срели.
Жикица Милошевић
