Црква је саграђена у псеудоруском стилу према пројекту Константина Тона из прве половине 19. века. Њена архитектура је инспирисана линијама можда најпознатијег храма источног хришћанства, Аје Софије у Истамбулу. Ова црква требало би данас да буде директан спој са старом, царском Москвом, и споменик времена које је прошло. Међутим, археологија градског сећања у овом случају уопште није тако једноставна, и прича о историји градње на платоу над Кремљом је толико запетљана, да се граничи са бизарношћу.
Пошто се Наполеон повукао из Москве 1812, цар Александар И наручио је пројекат за грандиозни храм која би био саграђен у част те победе. Први пројекат урадио је у неокласицистичком стилу Александар Витберг, убацивши у стилска решења пуно масонске симболике. Већ завршен пројекат одбацио је Николај И који 1825. године наследио свог брата Александра И на престолу. Уместо Витберга, за архитекту је изабран Константин Тон, а градилиште је померено са Врапчијих гора на место над реком, блиско Кремљу, на ком се већ налазио мали Алексејевски манастир из 17. века. Стари манастир је убрзо сравњен са земљом те је почела градња колосалног храма који је завршен 1883, после четрдесет четири године зидања.
Требало је да прође мало мање од пола века да се следећи чин урбане драме одигра на том истом месту. За време жестоке антирелигијске кампање двадесетих и тридесетих година, храм је називан „отровном гљивом“ старог режима, „идеолошком тврђавом пропаганде патриотизма, милитаризма и шовинизма“ и Стаљин је донео одлуку да се мора срушити.
Један од изговора било је и објашњење да се злато са купола може одлично искористити за даљу индустријализацију државе. Храм је детониран и потпуно разнет у ваздух 5. децембра 1931. Требало је више од годину дана да се са места потпуно рашчисте остаци зграде. На истом месту замишљено је да буде саграђена још грандиознија Палата совјета, никад остварени пројекат комунистичке „папирне архитектуре“ који је, додуше, итекако заживео у урбаним легендама. Ова неокласицистичка палата која никад није саграђена, са својих 416 метара, требало је да буде највиша зграда на свету. Замишљено је да ће се на њеном врху налазити статуа Лењина тешка шест хиљада тона која ће испруженом руком показивати човечанству прави пут. Међутим, градња започета 1937, прекинута је с Немачким нападом на Русију 1941. Челични оквири зграде убрзо су деконструисани и употребљени за фортификације и мостове. Када се рат завршио, наставак градње онемогућавао је недостатак новца за овај превише амбициозни пројекат.
Током година, цела околина платоа урбанистички је измењена као да ће Палата совјета заиста бити изграђена, непрекидно призивајући одсутну, фантомску зграду. Чак је и најближа метро станица добила назив по непостојећој Палати совјета (данас се та станица зове Кропоткинскаја). Ка имагинарној згради су водиле нове авеније и алеје; седам стаљинистичких небодера постављено је тако да гледају у виртуелну палату.
Прича овде добија нарочито бизаран заокрет: користећи темеље некадашњег храма, московске власти су 1957. наредиле да се на том месту изгради огромни базен на отвореном. Био је то највећи базен на отвореном на целом свету, и годинама је био омиљено место Московљана. Наравно, ни њему није било суђено да се дуго задржи на том месту. Године 1994, донета је одлука да се поново подигне храм Хриса Спаситеља, што је могуће више сличан првобитном. Црква је уз много труда тако реконструисана да су разлике у односу на њену прву инкарнацију веома мале. За разлику од прве изградње која је трајала више деценија, катедрала је овај пут довршена (и декорисана) за неколико година. Занимљиво је да су по урбаној легенди која је кружила градом док је још увек трајала друга изградња храма, Московљани тврдили да ће се једног дана пробудити и открити да је на том месту уместо реконструисане цркве, заправо коначно изграђена несрећна Палата совјета.
Поново израњајући у урбаном пејзажу Москве, црква је 2000. године опет постала део стварности, а не само болна и носталгична сенка на старим црнобелим разгледницама и фотографијама Москве. На страници Википедије, најчитаније светске енциклопедије, црква Христа Спаса је само једна, иако су, строго говорећи, у питању две различите зграде. Можда праву природу несталности простора над реком Москвом најбоље дочарава један од одбијених пројеката за коначно архитектонско решење које ће заменити „највећи базен на отвореном“. Пре него што је одлучено да се срушена црква у потпуности реконструише, извесни архитекта је предложио да се на празно место, уместо праве зграде, пројектује само холограмска слика некадашњег храма.
Н. Писарев
