Илхам Генцер има 92 године и свако поподне, између три и пет свира на клавиру у Кубели салону хотела “Пера Палас” у Истанбулу. Ситан, мршав, сакоу боје кајсије, када пусти глас изненади сваког ко га уз поподневни чај слуша. Од неизбежног Френка Синатре преко Елвиса - до турских балада, Илхам свако поподне пева и учвршћује своје место у партенону легенди савременог Истанбула.
Како је све почело? Одредбама Берлинског конгреса 1878. Обреновићевој Србији наложено је да почне са изградњом пруге како би могла да се споји комплетна копнена “Оријент Експрес” рута Париз - Истанбул. Милан Обреновић је 4. септембра 1884. свечано отворио пругу Београд - Ниш и возови су могли да крену. Међутим, престижни путници “Оријент Експреса” у тадашњем Цариграду нису имали адекватан хотел у којем би се сместили.
Компанија која је била власник “Оријент Експреса” одлучила је да изгради “први европски хотел” у престоници Отоманског царстрва. Избор је пао на турског архитекту француског порекла Александера Валаурија, познатог по градњи неких од најлепших зграда у Истанбулу као што је “Кафе Лебон”, џамија Хидајет, седиште Отоманске царске банке, зграда Археолошког музеја и друге.
Радови су почели 1892. године да би три године касније био одржан велики бал и тако је званично отворен хотел који је добио име по четврти Пера у којој се налази. Валаури је хотел изградио у мешавини неколико стилова - неокласицизма, “арт нуво” стила епохе у којој је настао и оријенталних детаља. Изнад салона за чај налазе се посебно дизајниране куполе које се по потреби отварају како би топао ваздух могао да изађе што је у врелим цариградским данима, пре изума клима-уређаја било од непроцењивог значаја.
Путнике су од Главне железничке станице до хотела стрмим улицама Константинопоља неподесним за фијакере носили у специјалним носиљкама. Реч је о луксузним “једноседима” које би на дрвеним шипкама носила два човека.
Списак познатих гостију хотела пре почетка Великог рата био је импозантан - од Краљице Викторије, преко Цара Фрање Јосифа до наших Обреновића и Карађорђевића који би ту одседали када би одлазили у државне посете Порти.
Хотел је био први у Турској који је имао електричну енергију и први који је добио лифт. Реч је о лифту чувене швајцарске фабрике “Schindler“ која и данас послује и нема везе са славним Оскаром Шиндлером. У истом су нас провозали са приземља на први спрат на којем се налази соба у којој је током 1919. био смештен отац савремене Турске - Мустафа Кемал Ататурк. Пред крај Великог рата, Цариград је, као престоница поражене Турске, пао под окупацију савезничких сила (Велике Британије, Француске и Италије) а тада министар одбране, Ататурк је у овом хотелу преговарао са њиховим генералима о окончању окупационог статуса. Било је то први пут да је Цариград прешао у руке неке друге војске од пада Византије 1453.
Мистерија нестанка траје до данас
Апартман 411 хотела Пера Палас су 7. марта 1979. запосели новинари из целог света. Повод је био бизаран и тицао се чувеног нестанка Агате Кристи којој се 1926. читавих 11 дана изгубио сваки траг да би била нађена у једном хотелу у Јоркширу у Енглеској. Тврдила је да се не сећа где је била тих 11 дана. Филмска компаније “Warner Brothers“ која је 1979. снимила филм “Агата” о том догађају (Дастин Хофман и Ванеса Редгрејв) ангажовала је чувену холивудску видовњакињу Тамару Ранд да ступи у контакт са духом покојне списатељице. Видовњакиња је тврдила да јој се јавио дух Агате Кристи и рекао јој да се у апартману 411 “Пера Палас” хотела између дрвених дасака и зида налази кључ које је ту сакрила књижевница. Све је путем сателита преношено на америчким телевизијама - и заиста, 8 центиметара дуг кључ пронађен је између улазних врата у апартман и пода. Менаџер хотела задржао је кључ а видовњакиња је говорила да постоје Агатини необјављени дневници који се налазе у великој кутији коју отвара управо тај кључ. Кутија никад није пронађена као ни дневници па је мистерија Агатиног нестанка 1926. до данас остала нерешена.
У спомен-соби налазе се салон у којем је Ататурк боравио, његова спаваћа соба, купатило и сат који је као и у Долмабахче палати у којој је умро - време засутављено на 9 сати и пет минута ујутро када је отац турске нације издахнуо. Бесплатне посете спомен-соби за све заинтересоване могуће су свакодневно између 10 и 11 преподне и три и четири сата поподне.
Путовао сам у више од 80 земаља на пет континената, у свим државама на јавним местима висе слике актуелних владара - краљева, краљица, председника, ређе премијера. Нигде као у Турској не слави се лидер који је умро пре више од 80 година а пре тога је владао само 15. Колико је Мустафа Кемал Ататурк (1881-1938) задужио свој народ говори чињеница да милиони његових портрета висе широм Турске, у свим хотелима, на аеродромима, у ресторанима, берберницама и на тржницама. Актуелни владар Ердоган се, као на новом Аеродрому Истанбул – “шлепа” уз Ататурка, али једино је он неприкосновен у целој држави. При томе, говоримо о лидеру који није био популиста и националиста, који је забранио ношење феса и зара, од Турске направио секуларну државу, yамију Аја Софија претворио у музеј из пијетета према ономе што је до 1453. била... “Камо среће да је владао три пута по 15 година, ми би данас били као Немачка или Америка!”, рекао ми је водич у Долмабахче палати, Турчин чији су се родитељи пре 60 година доселили из Тетова у Македонији...
Крај окупације Константинопоља и Грчко-турског рата вратио је “цивилне” госте у “Пера Палас”. Једна од најпознатијих међу њима била је и Агата Кристи која је 1934, верује се, баш у соби 411 написала највећи део свог романа “Убиство у Оријент Експресу”. У то време хотел посећују још и Ернест Хемингвеј (Хари, главни јунак “Снегова Килиманyара” управо одседа у том хотелу), Алферд Хичкок, Грета Гарбо, За За Габор и други богати и славни те епохе.
Заљубљеницима у атмосферу међуратног периода препоручујем роман “Поноћ у хотелу Пера Палас: Рађање модерног Истанбула” америчког аутора Џорџа Кинга. Он описује дочек нове 1926. године у овом хотелу када Турска први пут користи јединствени календар и сат. Истанбул двадесетих година све је само не муслимански и турски - у њему све буја од страних војника који су окупирали град после Великог рата, Белих Руса избеглих Октобарску револуцију, локалних Јермена, Грка и Јевреја, џез музичара, авантуриста и шпијуна из целог света.
У освит Другог светског рата, у “Пера Палас” хотел стиже један занимљив гост. Он није позната личност, на путу је из Москве ка Београду и овде у Истанбулу три месеца током 1940. чека да му стигне пасош. Мистериозни гост је комунистички илегалац Јосип Броз који ће годину дана касније под именом Тито покренути партизански устанак против нациста у окупираној Југославији. Пасош је напокон стигао у Истанбул, донела му га је млада комунистичка активисткиња Херта Хас. У соби хотела Пера Палас родила се љубав, Херта је постала Титова друга супруга а следеће године у Загребу родио се и њихов син - Миша Броз.
Током Другог светског рата Турска је прогласила неутралност па је Истанбул попут Лисабона или Танџира био стециште шпијуна са свих страна. Шпијуни Сила осовине окупљали су се у Хотелу Парк а савезнички шпијуни у Пера Паласу. Нацисти су 1941. активирали бомбу на главном улазу у хотел која је значајно оштетила зграду.
Хотел који је преживео пад Отоманског царства, рађање Републике, два светска рата, погром Грка у граду 1955. и неколико војних удара - у послератном периоду враћа госте из целог света…
Задњег дана нашег боравка у хотелу затичемо Илхама како забавља госте из Тајвана и свира им неку кинеску националну баладу. Илхан који је као тинејџер могао да упозна илегалца Јосипа Броза, пун је снаге и енергије, поздравља нас на српском и наставља са Синатрином песмом “My Way“ док у салон улази нови гости жељни да осете део духа славне епохе када су се овим ходницима врзмали Агата Кристи и Ернест Хемингвеј.
Роберт Чобан
