Како бити туриста у свом граду: Нови Сад

Дунавска улица која је једна од најстаријих у граду, води до самог Дунава, као што и сам назив каже, и спаја обалу реке и Змај Јовину улицу.
д
Фото: Dnevnik.rs

Сви који дођу у Нови Сад, погрешно или тачно акцентују њен назив, који Новосађани воле да развуку скоро до реке. Њен данашњи изглед је резултат обнове која је отпочела средином 19. века после великих разарања у Буни 1849. године. Густо збијене једноспратнице у првом делу улице крију разгранату мрежу пасажа у којима су продавнице, ресторани, посластичарнице. Ово је улица у којој увек има људи, али и туриста и где вам поглед неће мировати. Од шарених, старих, сређених фасада, мноштва продавница, бутика, златара, ресторана, па до зелених баштица, кафића и сладолеyиница, све ће вам привлачити поглед и терати вас да ближе осмотрите, било табле или украсе фасада, па и меније ресторана који су изложени на плочницима. Доминирају продавнице, а да се приметити да данас у овој улици ради и много адвоката.

Уколико кренете од Змај Јовине улице, и броја 1 Дунавске улице, црвена зграда ће вам привући поглед и велики назив Градска библиотека у Новом Саду, која је и најстарија установа културе у граду и једна од највећих јавних библиотека у Србији. Зграда је задужбина Анке и Арсе Пајевића, књижара, издавача и добротвора, а библиотека поседује фонд од више од пола милиона монографских публикација и годишње учлани више од 25.000 корисника.


Дунавски парк има 760 стабала

Од 33.695 метара квадратних парка, под зеленом површином је 22.000 метара квадратних. Има укупно 760 стабала. Под заштитом државе је примерак храста лужњака. Од листопадног дрвећа парк красе стабла платана, лешника, бреза, копривића, дивљег кестена, јавора, сребрне липе, јаблана, а од четинара - јеле, чемпреси, црни бор, тује, од шибља - жутике, јапанске дуње, црвени дрен и др.


Фото: Dnevnik.rs

Библиотека нуди и веома богат и разноврстан културни програм: књижевне вечери, трибине, предавања, изложбе, промоције књига, креативне радионице, фестивале и разне друге манифестације, наравно, кад је редовно стање. Ових дана, књиге се преузимају на самим вратима и прозорима, било да сте закуцали на Одељење за одрасле или дечје. На Библиотеци пише и да је баш на том месту Српска читаоница основала 16/28. јула 1861. године Српско народно позориште, као и да је сам објекат обновљен 1853. године, а фасада 1909. године.

Прекопута је најстарија кућа у Новом Саду – “Код белог лава’’ саграђена у првим деценијама 18. века. То је једна од ретких грађевина која није срушена у Буни. У пасажу зграде скривен је механизам који је припадао бунару из кога су се становници снабдевали водом из Дунава.

Атеље и књиговезница „Ивковић“ је свакако место у које треба свратити, јер имају традицију дугу 230 година, а на пиво отићи у„Ајриш паб“. За клопу вам препоручујемо „Лантерну“, у коју често навраћају и Кинези који живе у Новом Саду, јер на самим вратима стоји њиховим писмом позив добродошлице, али ћете срести и многе Новосађане који су се запутили на кафу како би поподне испунили гледајући ко пролази.

Да улица носи пуно историје, говори и чињеница да је на броју 14 живео Светозар Милетић, градоначелник Новог Сада и један од најзначајнијих и најутицајнијих српских политичара у Аустроугарској друге половине 19. века. На истој кући стоји табла на којој се може прочитати да је у њој живела и Милица Томић, рођена Милетић, новинарка, књижевница, политичарка и поборница женских политичких права, оснивачица и власница часописа „Жена“, као и  Женске читаонице, и прва Новосађанка изабрана за посланика Велике народне скупштине 1918. године.

Фото: Dnevnik.rs


Чесма и Ђурино крило омиљена места малишана

На самом уласку у Дунавски парк из правца Дунавске улице, наићи ћете на мапу парка као и таблу на којој пише да је парк споменик природе друге категорије, а простор на коме је подигнут све до 1895. године био је муљевита депресија, забарени дунавски рукавац. Крајем 19. и почетком 20. века почиње значајније уређење овог дела Новог Сада, које прати и уређење данашњег простора парка. Насут је терен у депресијама, посађено дрвеће и формиране стазе. Једино је на најнижој коти од 76 метара надморске висине остала бара, која је касније озидана, те је то данас језеро које краси централни део парка.

Данашњи изглед парка дело је пројектанта др Ратибора Ђорђевића из 1958. године. Парк је дом више од 100 различитих врста биљака и дрвећа. Краси га и фонтана на уласку, те бисте и споменици истакнутих књижевника. Омиљен је споменик лиричара и сликара Ђуре Јакшића из 19. века, у чијем крилу деца највише воле да седе, а некад и да му се попну на главу. Рад је чувеног Јована Солдатовића из 1982. године. 

Значајна места парка су језеро и острвце са жалосном врбом, које је добило назив Ержебет по аустроугарској царици Елизабети Баварској, која је убијена 1898.године. Скултура „Нимфа“ или „Девојка са рогом изобиља“ у виду водоскока и фонтана рад је новосадског вајара Ђорђа Јовановића и постављена је 1912. године.

У парку се може видети и фигура Сергија Радоњешког, затим бисте Мирослава Антића и Бранка Радичевића. Чесма, салетла, као и дечије игралиште неизоставни су део одрастања сваког детета у Новом Саду.

Туристичке шетње градом често почињу баш у парку који је као из бајке, са пуно дрвећа, животиња, уређених стаза и кипова.

Некада се део парка називао променада са салетлом у којем је викендом и празником свирао Војни градски оркестар. Данас често наступа Музичка омладина или мањи оркестри који прате тек венчане парове.


Ту је живео и Јаша Томић, који је добио и споменик на средини улице. Био је вођа Српске народне радикалне странке и најистакнутији учесник Велике народне скупштине Срба, Буњеваца и осталих Словена, која је у Новом Саду 25. новембра 1918. године донела одлуку о присаједињењу Баната, Бачке и Барање Краљевини Србији.

Нешто ниже низ улицу, на истој страни живеле су и чувене глумице српског глумишта Софија Вујић и њена кћи, глумица и редитељка Милка Марковић. Са друге стране улице на броју 29 је Збирка стране уметности, депанданс Музеја Града Новог Сада где посетиоци могу видети уметничка дела настала у распону од 15. до 20. века. Испред Збирке је споменик српском политичару Јаши Томићу. У продужетку улице налазе се зграде Музеја Војводине, од броја 35 до 37, Музеја савремене уметности Војводине, као и Музеја присаједињења, отвореног пре две године, на стогодишњицу тог великог догађаја. Део зграде Војске Србије такође се може видети у овој улици, као и мањи парк поред Музеја савремене уметности Војводине, а испред Музеја присаједињења.

Маша Стакић


Сведок трансформације популарног сокака

Новосађанка Марина Татић, удата Лозјанин, која има 76 година, рођена је у Дунавској улици и ту је провела цео живот. Ова дивна, насмејана бака нам је рекла да је део Дунавске улице од броја 24 до 34, као низ зграда, под заштитом државе, док је у другом делу, на почетку улице, свака зграда заштићена појединачно.

- Зграде у делу улице где ја живим грађене су од 1932. до 1934. године, зато су на два спрата, док су на почетку улице углавном једноспратнице - прича Марина Татић. - Претпоследњу зграду градио је познати архитекта Ђорђе Табаковић. На углу се налазио Јаковљевићев санаторијум, што је сада медицина рада (Дом здравља), а ту сам се ја и родила и овде живим цео век. Рођена сам 29. фебруара, тако да сваке преступне године славим рођендан.

Марина се родила за време мађарске окупације 1944. године, када су је прекрстили у Маријана, а уместо -ић на крају презимена добила је -тз.

-Моји родитељи су од 1935. године у овој згради где ја сада живим, и у којој се родио и мој брат 1937. године. Зграду су зидали Марковићеви за свог сина који је требало да се роди. Мама ми је умрла 1992. године, била је професор, а отац је био грађевински инжењер пре, за време и после рата - каже нам Марина Татић.

Она додаје да је Музеј у оно време био Општински суд, па затвор, а на крају Дунавске улице налазио се Узелчев санаторијум.

-У нашој улици су се некада налазила два значајна медицинска објекта- каже нам Марина Татић.

EUR/RSD 117.1776
Најновије вести