У месту где се људи жале да нема више младих, да је пуно празних кућа, јер мештани одлазе у веће градове и иностранство, комшиница нам је у поверењу рекла да је баш тај момак с коњем, њихов Аца, дечко за пример. Јако је вредан, шапнула нам је комшиница.
Двадесетогодишњи Александар Николић из Бочара, који нас је замолио да сачекамо да оседла коња, иако је за своју душу кренуо да појахује без њега, и да се пресвуче у гардеробу за јахање, је несвакидашњи по много чему. Наиме, налетели смо ни мање, ни више, него на правог витеза. По дану студента Универзитета у Новом Саду, који је на смеру пејсажне архитектуре, а у слободно време, момка који изучава витешке игре на коњу, и који ће нашу земљу идуће године представљати на витешком првенству у Русији. Александар каже да је љубав према коњима наследио од деде, који је био један од највећих трговаца коњима у Србији у своје време.
- Нисам одмах заволео коње, када сам био млађи једноставно ме нису занимали, иако су нам стално долазили други трговци и купци коња. Међутим, пре три - четири године, пошто друштва у селу нема, или време проводе за рачунаром, одлучио сам да научим да јашем - каже Александар и додаје да је одувек волео витешке борбе, а када је истражио мало више и схватио да су сви имали коње, тада је интересовање за овај необичан спорт порасло још више.
Пошто су и витезови некада имали беле коње, Аца је такође набавио једног белог лепотана, тачније лепотицу, данас петогодишњу кобилу по имену Цура, према Ациним речима, мало чудног имена.
- Пре Цуре деда ми је поклонио једног коња са којим са почео да радим, међутим, први коњ није хтео да слуша - каже Аца кроз осмех.
После неког времена, пошто је деда стално мењао коње, у шталу код Николића стигла је и Цура, прво учена за фијакер.
- Није ме “купио” фијакер да се и ја бавим тиме, јер тада не могу да одем где хоћу - напомиње Александар и додаје да када крене у поља, највише се одушеве деца када га виде.
Он додаје да је за само три године колико јаше, око 25 коња прошло кроз њихову шталу - неујахани, вранци, дорати, спремни за фијакер, разне феле су стизале и одлазиле.
- Од ове године сам члан Свибора - витезова из Београда - појашњава нам Александар и додаје да се од 12 године бави стреличарством, а у Ади је упознао човека који са коња гађа стрелом и луком у мету, односно бави се страличарством на коњу. Александар иде идуће годину у Русију како би се такмичио у витешким спортовима, те је тражио да му се тамо обезбеди неки коњ, јер је ипак далек пут да води своју Цуру.
Деда Александра Николћа важи за чувеног трговца коњима, а његови пехари на запрежним тркама и данас красе многе просторије породичне куће.
- Покушавам полако да стигнем деду са пехарима, али тешко је то, кад ни сам не зна колико их има. Како и не би кад је и са трговином почео од детињства - каже Александар кроз смех и додаје да је то некад био уносан посао, јер деда два “тамића” напуни коњима, довезе кући и до сутра већ све прода.
Данас је ситуација другачија, и штала броји пет коња, али никад се не зна, јер како кажу за коње: ко се једном “пелцује”, то је љубав за цео живот.
- То буду и борбе на коњима са другим такмичарима, односно витезовима, само што нису наоштрени мачеви - каже Александар, и додаје да је то више спорт за “тешкаше”, али кад су они искуснији видели како Александар баца копље, одмах су га позвали да буде један од представника Србије на такмичењу витезова у Русији.
Он каже да мало има код нас заинтересованих за тај спорт, трудећи се да умањи свој таленат, који је на први поглед очигледан, а знање и трикови са рачунара помогли да нешто што му је било блиско од малена, овлада с лакоћом. Са београдским витезовима га је упознао нико други до Саша Мишић, аутор емисије “Паклена кухиња”, који је такође витез.
Александар каже да у селу њихових година никог не занимају коњи:
- Моји вршњаци седе за рачунарима, али сам одлучио да не желим тако да проведем време, већ на коњу, у атарима, јер је дан много испуњенији и време лепше проведено.
Аца открива зашто ипак користи рачунар.
- Научио сам трикове са коњима управо преко Јутјуба. Како смирити коња, на који начин, или како најбоље узјахати, али и разне друге ствари - каже Аца и додаје да су му највише помогли савети око смиривања, а видео је да и кроз батину коњ не научи ама баш ништа. - С њима је само потребно стрпљење и праве команде и онда све иде лако.
Маша Стакић
