Теоретски, то би могла да буде истина, али бавити се сечом шуме на западној обали америчког континента, у Британској Колумбији, која је најпошумљенија канадска провинција, можда и јесте лукративно, али уједно и ставља на пробу границе људске издржљивости.
Мада је од укупних 60 милиона хектара чак две трећине копна Британске Колумбије под шумом погодном за сечу, само они „најтврђи“ се одлучују и да се баве овим послом, Зараде су, истина, не само за наше, већ и за тамошње прилике енормне и са њима се могу поредити само оне које се остварују на нафтним платформама или копненим бушотинама и рудницима у близини поларног круга. Скалери, људи и жене који са метарским тракама и спреј-бојама у рукама одређују врсту и квалитет посечених трупаца, зарађују и по 45 долара на сат, док оператери монструозно великих камиона, дизалица и кранова који дугачким сајлама извлаче срушена стабла могу зарадити и по 60 долара на сат.
Најплаћенији, наравно мимо менаyмента великих логерских компанија, су сами секачи (логери) чија сатница често добацује и до 80 канадских долара, али за овакав посао морате бити човек посебног кова. Наиме, бити секач у некој невиђбог босанској или јужносрбијанској шуми (већ о „Војводинашумама“ да се и не размишља) је, у поређењу са истим послом на северноамеричкој обали Пацифика, нешто попут недељне преподневне шетње Лиманским парком.
Бавити се овом професијом вам гарантује да неће радити дуже од педесете године живота, јер постоје само две опције: бићете, због бројних повреда, у инвалидској пензији или ћете до тада већ смртно страдати у шуми. Већ сам поглед на ове људе открива тешкоће са којима се суочавају. Не само да су кишне шуме копненог дела Британске Колумбије и Ванкувер ајленда потпуно непроходне, па напредујете само онолико колико сечете - при томе пазећи да вам за врат не скочи планински лав, кугуар, или да се не нађете пред разбеснелом гризли медведицом са младунчади - већ се посао обавља на бази удаљених кампова у којима је физички немогуће остати дуже од тридесетак дана, мада су уобичајене смене од две недеље рада и једне одмора.
Рад у сменама од 12 сати можда и може донети секачу енормну зараду која на месечном нивоу досеже и 25.000 канадских долара, али нељудски услови узимају свој данак, па готово да нема дрвосече који је не само тешко повређен, већ иза себе има и неколико пропалих брачних заједница, обавезну стечену зависност од алкохола, а најчешће и ону од кокаина.
Експлоатација дрвета у Британској Колумбији свакако ствара богатства, али само за малобројне, јер попут српских и босанских шума и из канадских се излази само сировина. Наиме, до 2003. године декретима провинције, компаније су биле обавезне да трупце прерађују у пиланама смештеним у самој Британској Колумбији, али како је овај акт укинут, америчке компаније „скидају кајмак“, секу шуму, извозе трупце, па онда Канађанима, као увоз из САД, продају дрвну грађу од које се и подижу све куће у овом делу света.
Сами реони сече на несвиклу новопридошлицу остављају утисак као да се нашао на нултој тачки нуклеарне експлозије, пошто се, за разлику од европских шума, из прашума Британске Колумбије не извлачи све што се и посече. Комапаније додуше секу све, али узимају само најздравије трупце, па остатак у најбољем случају запале, а обично реон оставе онако како су стабла и пала, па имајући магловиту обавезу да га након сече и пошуме младим садницама, овај посао препуштају момцима опремљеним попут алпиниста.
По најновијим регулама ове провинције, дрвосече су обавезне да остављају својеврсна острва дрвећа, не би ли послужила бројним врстама птица, које одумиру због катаклизмичне промене пејсажа, али визуелно ова острва само наглашавају размере чудовишне експлоатације. Зараде које саме компаније остварују су енормне, па не чуди да је, на пример, на Ванкувер Ајланду мање од пет одсто старе шуме, односно површина у којима никада није зазвонила секира или заурлала моторна тестера. Видети такву шуму је реткост и за тамошњи живаљ, па се само распредају приче о црвеним кедровима старим цео миленијум чији је обим стабла и по 18 метара, или о врсти четинара који, прави као стрела, нарасту и до 80 метара у вис.
На јужном делу Ванкувер Ајленда, острва величине Србије, али и у унутрашњости, односно копненом делу британске Колумбије, учестали су и шумски пожари, који се по правилу не гасе, сем уколико се опасно приближе (додуше малобројним) насељима, па и ово доприноси, за Европљане нељудској, девастацији величанствених шума Западне обале.
Милић Миљеновић
