РАЗГЛЕДНИЦА ИЗ ОДЕСЕ Сузе и плишане играчке са Куликовог поља

Пред ужаснутим погледом мајке, колица са бебом стрмоглављују се низ широко степениште.
f
Фото: Роберт Чобан

Сцена из Ајзенштајновог немог филма из 1925. “Оклопњача Потемкин”, посвећена епизоди из Руске револуције 1905, остаће убележена у антологији светског филма. Сцена је снимана на аутентичној локацији Потемкинових степеница у Одеси, граду који је 1794. основала руска царица Катарина Велика. За 113 година, од њеног оснивања - до Октобарске револуције 1917. Одеса је нарасла у раскошни, четврти по величини град Руског царства, иза Москве, Санкт Петербурга и Варшаве.

Сместили смо се у стан у раскошној згради у Улици Катарине Велике број 25. Табла на улазу у велику капију зграде говори да је ово зграда са званично најдужим балконом у Европи. Саградио ју је 1905. чувени архитекта Јуриј Дмитренко за руског кнеза грчког порекла Георгија Димитријевича Маврокордата. На име Кнеза Маврокордата наилазимо и 1.000 километара западно, у нашим крајевима. Током свог службеног боравка у Будимпешти, кнез Маврокордато је упознао Катарину, ћерку Стевана Јовановића из Хајдучице у Банату. Кнез је подигао раскошни замак поред Кикинде за себе и супругу. Кнез је дворац саградио у неокласицистичком стилу са елементима барока. Портал на главној фасади имао је јонске стубове који су носили архитрав, а изнад кога се налазио троугласти тимпанон са кнежевим грбом. На централном делу крова налазила се купола у којој је некада био смештен телескоп. Делови дворца који су се налазили лево и десно од централног имали су кров са терасом. Испред главног улаза налазио се велики ружичњак а иза њега базен, док се око дворца налазио врт. Кнез је преминуо 1939. а кнегиња 1968. године и нису имали наследнике. Дворац им је још за време Другог светског рата одузет а седамдесетих година је потпуно напуштен. Немарношћу локалних власти али и самих грађана данас постоје само четири стуба, забат и део темеља.

Фото: Роберт Чобан

На срећу, његова кућа у Улици Катарине Велике у Одеси и даље стоји, свеже окречена у плаву боју. Недавно се испред ње, наиме, догодио бизаран инцидент: како је у приземљу био ноћни клуб, једног јутра појавио се камион-мешалица и истресао бетон на улаз у зграду. Љути станари или гневна конкуренција - никад се није сазнало.

Шетамо ка споменику Катарини Великој која је основала град, десно од њега пуца поглед на луку од којих нас деле Потемкинове степенице са почетка приче. Оригиналних 200 степеница пирамидалног облика (после реконструкције 1933. остало их је 192) саградио је италијански архиткта Франческо Бофо од 1837. до 1841. Поред степеница за оне који не желе или не могу да се уз њих пењу 1905. је саграђена жичара. Некад су се звале Ришељееве и Велике степенице а од 1955. у част пола века од побуне морнара на броду “Потемкин” совјетске власти дале су им име које је остало до данас.

Потемкиново име познато нам је по фрази “Потемкинова села” названа по руском војсковођи и кнезу Григорију Александровичу Потемкину, који је у време Руско-турског рата 1787-1792. постао намесник новоосвојених крајева који су обухватали Крим и друге територије северно од Црног мора. Потемкин је тада по пустим степама Јужне Русије наредио да се поред пута импровизују кулисе непостојећих села, са сељацима, пастирима и стадима, како би руска царица Катарина Друга, пролазећи туда 1787, видела да Русија под његовим министровањем, цвета и напредује. Данас се та метафора често користи за покушаје стварања лажног утиска. Лењинградски научник А. М. Панченко (1937-2002) је доказао да је то мит. Наиме, тада је било уобичајено да се раде богате декорације било ког догађаја од државног значаја. Али, Потјомкинове декорације су биле толико раскошне, да су изазвале сумњу реалног постојања самих објеката. А толика раскош је могла да буде резултат тога, што је Катарину на тим путовањима пратио аустријски император Јозеф ИИ.

Гледам спектакуларну архитектуру Одесе и одмах се уочава да Совјети, за разлику од нас на Балкану, нису рушили ништа у старим градским језгрима како би градили бетонске мастодонте попут Српског народног позоришта у Новом Саду. Све зграде са краја 19. и почетка 20. века су ту, неке свеже окречене у независној Украјини, неке дискретно запуштене - али ипак све на броју.

Фото: Роберт Чобан

Испод раскошних грађевина, налазе се катакомбе, једна од највећих на свету - 2.500 километара тунела и ходника на три нивоа, 60 метара испод нивоа мора. Катакомбе су настале услед копања камена којим је грађена Одеса а када је 1917. након Октобарске револуције забрање копање у граду - ходници су остали празни и током окупације Одесе у Другом светском рату послужиле су руским партизанима као место за скривање и извођење напада на нацисте.


Раскош и обиље на пијаци Привоз

На бициклима идемо до пијаце Привоз, највеће у граду на којој је могуће наћи све - од сушене и свеже црноморске рибе преко живих кунића до “чурчхеле”, грузијских слаткиша у облику кобасица направљених од нанизаних лешника или ораха обложених винским соком у којима смо уживали пре две године са друге стране Црног мора.


Један скорији трагични догађај чији смо били савременици и сведоци путем масовних медија - догодио се 2. маја 2014. у време Мајданске револуције у Украјини. Тог дана је наиме живо спаљено 46 анти-Мајдановских про-руских протестаната који су се окупили у Дому синдиката на тргу који се зове Куликово поље. Профашистички демонстранти опколили су зграду, закључали сва врата, запалили је и пуцали у оне који су покушали искоче кроз прозор. Међу погинулима било је и седам жена и један 17-годишњи дечак.

Пролазимо поред раскошне Желе­зничке станице на којој би Одеси по­завидео и Париз, блиставе Руске православне цркве са златним куполама и улазимо у Пушкинову улицу. Давно нисам био у улици са толико импозантних грађевина какава је ова названа по славном руском песнику. Пре Другог светског рата у Одеси је живело око 30 одсто Јевреја и тај утицај је, осим на синагоги у Пушкиновој - видљив на сваком кораку. На углу Арбанаске и Ришељеове улице налази се Ал Салам yамија која сведочи о историјском присуству муслимана у Одеси: пре свега Татара и Албанаца.

Ту је и величанствена зграда Филхармоније, куће трговаца, индустријалаца са прозорима високим по три и више метара. Размишљам о томе како је невероватно да су сви ти људи градили палате, очекујући да у њима уживају и њихова деца и унуци а све им је одузето десетак година касније после Октобарске револуције. Уживајући у шампањцу и кавијару у баловима и на пријемима, руска елита с почетка 20. века није видела да се неки сељаци на 10 километара од Одесе даве у блату и да ће једва дочекати да Лењин стигне у оклопном возу и стане за врат богатунима. Не би ту помогле ни кулисе Потемкинових села са почетка приче.

Роберт Чобан

EUR/RSD 117.5563
Најновије вести