Некадашња престоница Русије, северена Венеција, културно средиште Руске федерације неки су од израза који се обично користе када се описује Санкт Петербург, а промене у његовом називу означавају срж немирне руске историје.
Историја овог великог града подједнако је моћна као и он, а чак иако не знате ништа о Русији, царству, револуцији и ратовима осећај моћне државе, великог народа и богате културе док шетате Петербургом је неминован.
Класичан барокни стил, шарене фасаде, мноштво канала који пресецају град дају европски шмек другом највећем руском граду, који често пореде са Венцијом, иако је идеја за изглед града настала приликом путовања Петра Великог у Амстердам.
Најзначајнији архитекти из Италије, Француске и Русије учествовали су у изградњи града, па је он синтеза различитих стилова који представљају најбоље од Европе тог доба.
Почетком јуна, температура је била између пет и 10 степени, а између обилних пљускова који су трајали неколико минута пробијало се сунце изнад Неве.
Беле ноћи, период од маја до септембра када у Санкт Петербургу сунце готово и да не залази, почео је за време боравка екипе Танјуга, а благо помрачење тек око 23 сата чини атмосферу града још чаробнијом.
Иако је тмурно, кишовито и хладно време карактеристично за овај град, то не утиче на његову лепоту.
Ипак, када се појави сунце град обучен у гранит како га је називао Пушкин, постаје мање строг и његова монументалност не изазива страхопоштовање, већ чисту радост због лепоте којој шведоцимо.
Град који је својом лепотом инспирисао најзначајније руске уметнике, остаће заувек у историји као актер и сценографија у великим делима његових знаменитих становника.
Када шетате кроз Невски проспект, централну градску улицу, са леве и десне страна пружа се поглед на зграде, канале, цркве и многобројне културне установе.
Град је жив, али одаје утисак мирноће и сигурности.
Становници Санкт Петербурга дисциплиновано се крећу задатим смеровима, у метроу сви стоје у уредној линији на једној страни степеница, а градске улице, паркови, кеј и друге јавне површине беспрекорно су чисти.
Прва знаменитост које се виде шетајући Невским проспектом је Казањски сабор, саграђен почетком 19. века, који је име добио по најпознатијој руској икони Богородице Казањске.
Ова монументална грађевина састоји се од многобројних стубова који чине полукруг и централног објекта сабора, а након страдања у Другом светском рату она је два пута реновирана.
Након тога, преко канала који сече Невски проспект у даљини видимо цркву Спаса на крви, која својом величином и шареним куполама представља један од најпознатијих симобола Санкт Петербурга.
Ову цркву саградио је Александар Трећи 1883. године на месту где је 1881. његов отац, Александар Други смртно рањен у терористичком нападу.
Занимљиво је да се овај православни храм нашао на седмом месту светске листе знаменитости за прошлу годину познатог сајта за путовања Трип адвајзор, и иза себе оставио Голден гејт, Аја Софију, Ајфелову кулу, Акропољ и Биг бен.
Пут даље води ка објекту који се налази на свим мапама места који се морају посетити не само у овом граду, већ у целом свету - чувени Зимски дворац.
Зимски дворац се види најпре кроз лучни Александровски пролаз и видевши само део те грађевине коју сте толико пута гледали у филмовима, на разгледницама и путописима, остајете фасцинирани њеном лепотом и величином.
Ова здање које се често назива споменик руског барока са бело-зеленом фасадом и златним украсима испред кога су пракиране старе кочије за вожњу туриста, враћа слику царске Русије и као да можете да видите строј војника који дочекује царску породицу.
Зимски дворац је био дом царевима од 1760-их година и најпознатија је и најпосећенија зграда Ермитажног музеја који чини шест зграда.
Више од три милиона примерака које музеј има створило је темељ за разне процене колико времена би човеку требало да види све што је у њему изложено, па су неке од процена статистичара да би ако се задржимо на сваком експонату један минут за то било потребно више од десет година.
Палата Зимског дворца никла је 1762. године након осам година градње и постала најлепша палата тог времена.
Она има 1.786 врата и 1.945 прозора и више од 1.000 просторија, што је чини неупоредивом са било којом другом палатом.
Недалеко од Ермитажа налазе се друга два симбола града, Бронзани коњаник и саборна цркве Св. Исака.
Саборна црква Св. Исака градила се од 1818. до 1858.година по наредби цара Александра Првог и била је замишљена као највећа православна црква на свету.
Ова црква је највиша у Русији са 101,5 метара и купола цркве уочљива је из различитих делова града, а позната је и по више тона тешким гранитним стубовима који је окружују, што даје утисак додатне монументалности.
Поред уласка у цркву, туристима је омогућено и пењање на колонаду куполе са које се види цео центар града што је ретка прилика за панорамски поглед с обзиром да је рељеф града готово потпуно раван.
Испред цркве налази се чувена статуа бронзаног коњаника коју је изградила Катарина Велика у част Петра Великог, а она приказује Петра на великом камену како јаше коња, као симбол свих тешкоћа којима је одолео.
Овај споменик инспирисао је и великог Пушкина да напише поему Бронзани коњаник у којој овај спопеминк описује следећим стиховима: Тек горе, наврх тврде стене; На уздигнутом месту свом; Над Невом пуном дивље пене; Гле, кумир, руке испружене; На коњу своме бронзаном.
Све што смо обишли налази се на десној обали Неве, док нам када год гледамо преко пута ове велике реке поглед привлачи златна купола Петропавловске катедрале која чини део истоимене тврђаве која је изграђена у циљу заштите од Швеђана и ојачавања новог града 1703. године.
Петропавловска катедрала била је градска црква, а до 1917. гробница руских царева, а поред катедрале Петропавловска тврђава у свом склопу садржи бројне историјске зграде и некада је служила и као база за градски гарнизон и као затвор за политичке непријатеље или затворенике високог ранга.
Занимљиво је да је и Јосип Броз Тито овде био заточен, а тврђава и даље чува традицију пуцања из топа у подне сваког дана.
Санкт Петербург има више од 300 мостова, од којих посебну атракцију представљају они који се подижу како би теретни бродови могли да прођу.
Како би имали бољу слику о граду који са разлогом називају северном Венцијом најбоље је отићи на крстарење Невом које пружа другачији поглед на овај чаробан град.
Током крстарења можете видети готово све најзначајније знаменитости града, а посебан доживљај су мостови који су некад толико ниски да ако са отвореног дела брода посматрате град морате да чучнете када пролазите испод моста.
Током крстарења може се видети и чувену крстарицу Аурору која је учествовала у руско-јапанском рату и означила почетак Октобарске револуције.
Аурора је током целе опсаде тадашњег Лењинграда служила као противавионска батерија.
Крстарица је била гранатирана и потопљена, а 1944. године је извађена и обновљена, од 1956. године постала је музеј и процењује се да ју је од тада посетило више од 28 милиона туриста.
Град који обилује оваквом историјом и лепотом представља и велику туристичку атракцију, а током 2016. године њега је посетило око седам милиона туриста.
Кирил Владимировић Чернаков, саветник председника комитета за развој туризма Санкт Петербурга, наводи да је то велика бројка, али да Светска туристичка организација процењује да је потенцијал града 19 милиона што ће и покушати да остваре.
“Статистика показује да су од тих седам милиона три милиона странци. Најчешће су то туристи из Кине, Европске уније, Немачке, Енглеске, Француске, али и свих других земаља света”, наводи Чернаков за Танјуг.
Он каже да расте број туриста из Индије и Ирана који готово сто посто више долазе у Санкт Петербург.
Чернаков истиче да је Петербург културна престоница Русије, и да музеји у овом граду имају колекције које се не могу наћи нигде друго на свету.
“Ја сваки пут када идем од куће да посао пролазим кроз центар града и одушевљавам се класичним стилом града и једниством воде камена и архитектуре. Град је цео у покрету, можда је могуће навићи се на ту лепоту, али он вас тера да се замислите, застанате и чувате то наслеђе које је остало и даље га развијате”, наглашава Чернаков.
Санкт Петербург не може да вас остави равнодушним.
То је град у коме не постоји ништа мало, који оличава величину и моћ једног времена, чини да се осећате као да сте временпловом отишли у век кочија, балова и дворских интрига, он сведочи протоку времена и променама које оно доноси, вечан, моћан и чаробан.
О томе зборе и чувени Пушкинови стихови:
Ја љубим те, о Петра дело
Твој строги складни љубим лик
И Неве ток, што хита смело
А гранит јој је заштитник.
