Да су отац и син, рођени Сомборци, Срђа и Давид Маротић од другачијег материјала, зна се у њиховом родном граду, али да су усвојили „хакуна матата“ хедонистички афрички принцип, који би у најприближнијем преводу са свахилија значио „нема проблема“, у својим новим домовинама, Танзанији и Кенији, препознаш и по томе што су на молбу за разговор управо то и рекли: „Нема проблема, само реци кад ти одговара“, па седимо код Микана у „Дезу“, а прича се одмотава као повесмо, лако и необавезно јер не крије Срђа да је задовољан својим животом на континенту који, и по његовом мишљењу, с пуно права у литератури слови као „земља спаса“.
„Цела прича о одласку из Сомбора у Африку је имала своју предисторију, пошто сам пре рата био неко време у Лондону, тако да тамо 1992. конкуришем на посао у цивилном делу Унпрофора у Славонији“, присећа се Срђа тих дана када се често затицао и усред минских поља: „То је, богами, потрајало тамо до ‘98, и кад је завршена та мирна транзиција власти, аплицирам код исте „фирме“, тачније у УНХЦР-у, али за позицију у Танзанији, јер је у то време био онај хаос око Руанде па после и Бурундија, 600.000 избеглица се сјатило тамо.“
„Па добро, музика јесте моја страст, али и ди-џејинг је кренуо готово случајно, пошто ми је Чаки, ортак у Најробију, имао четвороканалну миксету. Почели смо из зезања, а после се то развило, сад имам и своју продукцију где млади људи могу да објаве своју музику, коју, признајем, сам не стварам, али „имам уво“ за добру ствар и људима је стало до тога шта мислим“, готово па са снебивањем Давид, о чијим правим дометима као ди-yеја сазнајем консултујући веб-сајтове који га „криве“ што је ставио Најроби на музичку карту света колико као ди-yеј Л. А.
Дејв, кооснивача музичког хепенинга „Темпле Наироби“, али и човека који стоји иза продукције „Grounded music“. Планови у Србији? Нема их, тек да скокне с екипом у Врњачку Бању на „Лав фест“, после назад у Најроби, с којим је у „волим-мрзим“ комбинацији. Воли и чезне за њим кад је овде и мрзи га кад је тамо.
То је био први мировњачки посао Маротића сениора на Црном континенту, који је почео да обавља на обали језера Тангањика, у граду Кигома.
„Дуго ми је требало да укапирам да је оно што ми гледамо на телевизији као неко тешко сиромаштво и беду, у ствари тамо стил и начин живота, који нико тако не доживљава. Нормално је да жена иде у савану или yунглу по дрва за ватру, дете на обалу или бунар по воду... Није Африка за сваког, али ако схватиш разлику у менталитету, прихватиш ту једноставност и искреност у односима међу људима која тамо влада и помириш се с тим да свугде има и добрих и лоших људи, фантастична природа и још боља клима те освоји једном заувек“, признаје Срђа да је „заробљеник“ земље у којој је свио нови дом, из којег у Сомбор дође тек једном у три године, како каже – на бурек.
Осам година службовања у Танзанији навело га је да тамо, у Аруши која слови за престоницу афричког сафарија, сагради нови дом у подножју вулканске планине Меру, млађег брата моћног Килиманyара, у вароши која га по бујном зеленилу на родни Сомбор подсећа.
После Танзаније, посао, али не и место које домом зове, одвело га је у Кенију, у Дадаб, да се две године стара о унесрећеним поводњем без преседана. Следе миротворачко-хуманитарна посла у Уганди, Јужном Судану, Јемену, да би у Најробију, по властитом захтеву, провео пет година, а одакле је од 2015. деташован у Етиопију, у којој и данас ради за УНХЦР.
„Опасност, питаш? Па добро, има и тога кад ти припадници неке од завађених јеменских фракција набију „калаш“ у стомак или налетиш на питона или зелену мамбу, крокодила... али све у свему, ако се држиш цивилизације, све је ОК“, смеје се Срђа, кога у зеленој Аруши од 2006. чека и друга супруга, Херијет Тефе, негдашња „колегиница“ која је радила у Међународном трибуналу за Руанду, посредни „кривац“ што се и Маротић јуниор, Давид, скрасио у Африци.
Ако му отац има, за просечног Србина, готово романескну биографију, шта тек рећи за момка који је осмољетку похађао у Лондону, где му је и данас мајка Татјана, средњу и колеy у калифорнијском Монтереју и Лонг Бичу, баш тамо где су Снуп Дог и Камерон Дијаз жуљали исте школске клупе, а студије међународне политике и дипломатије у Најробију.
„Заправо, све се догодило случајно јер сам, и поред тога што се и данас страшно бојим летења, те 2010. први пут скупио довољно храбрости и кренуо да посетим оца у Африци. У једном од преседања, већ на афричком континенту, погледам на авионско крило, а оно обмотано дактејпом, лепљивом траком, па кад умро нисам – и сам се смеје свом првом доласку у Арушу. – Оригинално је био мој план да останем неколико недеља па да се вратим у Европу или Калифорнију, али Херијет ми понуди да останем на шест месеци плаћене праксе у Трибуналу, и тако то крене. После упишем факс у Најробију, тата на послу тражи премештај у исти град, догурам до краја, аплицирам и приме ме у УН-ову организацију која се бави спречавањем кријумчарења, „Њилд лифе анд друг превентион“, па сад радимо с владама источне Африке, обучавамо њихове царинике, полицију и војску да препознају све могућности шверца дроге, слоноваче, „крвавих“ дијаманата, ретких животиња и осталих трофеја“, прича тај скромни младић, који је, ваљда заражен очевом страшћу за музичким уређајима и музиком самом, поред захтевног и напорног посла, али и Харвард-модула постдипломских студија, стигао да буде и најпознатији ди-yеј источне Африке, човек који је Најробију „открио“ техно и хаус.
Па онда и не чуди Срђина реченица да је његов долазак на Црни континент био благослов. Хакуна матата, брате!
Милић Миљеновић
