То не би било посебно интересантно да се не ради о музеју који данас представља праву ризницу уметности која би у рукама међународних трговаца уметничких дела вредела милионе, а да је за све то заслужан један електричар.
Најзанимљивије је што се то право уметничко благо налази у забаченом узбекистанском граду Нукусу, где нема ничега што би привукло посетиоце, чак ни ресторана, и то у згради која је најблаже речено у јадном стању.
Управо то је привукло колумнисткињу британског Гардијана Сузан Мур да посети ово место и напише чланак о изгубљеном Лувру у Узбекистану, музеју који је сакривао уметност коју је Стаљин забрањивао, пошто су у његово време сви уметници који нису припадали социјалном реализму и које су називали формалистима ризиковали велике казне.
Сузан Мур пише о Игору Савицком, бившем електричару рођеном у богатој руској породици, који је дошао педесетих година прошлог века у забачени део Узбекистана да би учествовао у археолошком ископавању и почео је да сакупља локалне предмете, текстил и накит.
Савицки се прихватио мисије спасавања дела руских и узбекистанских формалиста ризикујући и сопствени живот, пошто су неки од сликара чија је дела сакупљао били мучени или убијени, а многи су године провели по гулазима.
Он је знао и по три дана да возом путује за Москву да би обилазио породице тада непожељних уметника и да би сакупио дела која су они скривали по таванима. Његов надимак био је "пријатељ удовица".
Пошто је био толико далеко од Москве (и другог центра моћи узбекистансог Ташкента), успео је да сакупи огромну колекцију дисидентске авангардне уметности. На крају је 1966. основао музеј.
Удаљеност овог региона му је омогућила да купи и изложи слике које су биле забрањене пошто власти једноставно нису ништа знале о његовим намерама
Али, како наводи Мур, иако је ова колекција импресивна, Волков, Курзин и Лисенко само су део те поставке, тешко је замислити да се ово место може такмичити са великим светским колекцијама.
Како описује, док прелазите преко бара дуж блатњавих стаза према суморном тргу на којем се музеј налази чини вам се да је све напуштено и напола мртво.
Она у свом чланку описује како је схватила да то подручје привлачи посетиоце једино туризмом катастрофе.
"Аралско језеро, некада четврто по величини на свету, нестало је због совјетског система наводњавања и хемикалија које су у њега упумпаване. Сва риба у језеру је помрла, а посетиоце дочекује ужасавајући крајолик са зарђалим бродовима на исушеном дну језера које изгледа као Месечева површина", описује ауторка и додаје да ветрови разносе токсичну прашину овим подручјем у коме је забележена висока стопа обољевања од канцера и велика смртност новорођенчади.
Узбекистан се ипак нада да ће укидањем виза привући туристе у градове на некадашњем Путу свиле. Јединствена уметничка колекција у Нукусу толико је забачена да је тешко поверовати да ће љубитељи уметности масовно похрлити да је виде, али не треба сметнути с ума да је управо та удаљеност од свега једини разлог зашто је колекција успела да преживи стаљинистичку еру.
На крају свог текста колумнисткиња Гардијана се пита да ли овај јединствени музеј може да преживи, када места попут Абу Дабија или чак америчког Лас Вегаса додају у своју понуду уметничке галерије да би показали свој културни капитал једноставним плаћањем за то.
У Нукусу је управо све супротно, а ускоро ће нечији посао можда бити да наведе људе да се упуте баш тамо, закључује Мурова.
