Ексцитонијум чине честице зване ексцитони, које се састоје од одбеглих електрона и празнине коју они остављају за собом.
Термин "ексцитонијум" успоставио је 1960. године теоријски физичар Берт Халперин са Харварда, а физичари од тада покушавају да докажу његово постојање.
У најновијим експериментима, истраживаци су имали прилику да посматрају овај вид материје и његову фазу прекусора, што се сматра непобитним доказом о његовом постојању.
Када електрон одскоци и за собом остави празнину, она се понаша попут цестице јер има позивитан набој. Из тог разлога привлаци друге електроне, спарујуци их у композитне цестице, познате као бозони или ексцитони.
Тим Инжењерског факултета Универзитета у Илиноису проучавао је кристале без примеса у прелазном металу дихалкогенид титанијум диселениду (1T-TiSe2).
Истраживачи су успели да добију исте резултате током проучавања пет типова кристала са различитом калавошћу (обрасцем ломљења).
Како се наводи, да би пронашли нови облик материје, научници су развили нову технику, звану EEL спектоскопија, која је осетјивија на ексцитацију од других научних метода.
EEL спектрометар је затим повезан са гониометром, како би се прецизно измерио момент импулса електрона, што је научницима омогућило да по први пут измере ексцитацију честица.
Они су чакм, како се наводи, успели да примете прекусор ексцитације - фазу меког плазмона до које долази када се материја приближи критичној температури.
"Теоретичари већ деценијама дискутују да ли је у питању изолатор, савршени проводник, или супер-течност, а аргументи су прилично убедљиви на свакој страни", рекао је физичар Питер Абамонте.
"Били смо у лабораторији када нам је професор објаснио да смо управо измерили нешто што ником до сада није пошло за руком: меки плазмон. Овај пројекат ми је пружио занимљиво и јединствено искуство са M-EELS техником, и мотивисао ме на даље проучавање TiSe2", рекао је један од Абемонтеових ученика.
Ово ново откриће требало би да пружи одговор на многа питања из области квантне физике.
