– Као и у већини тадашњих југословенских породица, први ауто у нашем возном парку био је “фића”. Купио га је половног мој деда Марко 1968. године. Деда је возио “фићу” неколико година, а онда је 1976. купио жуту “Заставу 101”, чувеног “стојадина”. Тада је моја породица живела у Житишту и деда ми је причао да је била права атракција кад је у село улазио жутим “стојадином”, који је у то време био појам, југословенски “Мерцедес”. “Стојадин”, који данас возим ја, купљен је нов, буквално са траке, 2008. године – прича Огњен Угреновић.
Према Огњеновим речима, “Застава 101 – скала 55”, који су Угреновићи купили 2008. године, био је међу последњим произведеним у фабрици, након 40 година континуиране производње.
– У фабрици су, због маркетинга, мењали имена и додавали новим серијама неке детаље, али “стојадин” је скоро идентичан оном првом који је произведен у “Застави” 1971. године. Наш “стојадин”, који возимо, ево, већ 13 година, у потпуности је идентичан оном из 2008. године. Ништа није мењано, само је уграђена једна мала конзола за радио, јер радио није постојао у оригиналном. Сви делови на њему су сертификовани, нови су, ништа половно није уграђивано, нити нешто што није из “Заставе”. Све што се на њему радило, радило се под стручним надзором неког из “Заставе” – објашњава Огњен.
“Стојадин” се редовно одржава, пази и негује и у одличном је стању. Једном недељно се прегледа, провоза и, како Огњен каже, не чува се за посебне прилике.
– За мене је мој “стојадин” поуздан и сигуран аутомобил, који ме никад није изневерио. Недавно сам са њим био у Мађарској. Обишао је све земље бивше Југославије, стигао је и до Румуније и Бугарске, а најдаље до Берлина – прича Огњен.
Неподељену љубав “стојадин” добија од свих чланова породице Угреновић, а како каже Огњен, највише се њиме и даље бави деда.
– “Стојадин” је члан наше породице, иако имамо и друге аутомобиле у породичном возном парку. Мене су из породилишта довезли у “стојадину”. И трудићу се да га одржавам тако добро да ми траје колико год је дуже могуће. Његово одржавање није јефтино. Некад кажем – као да имамо “ролс ројса”. Све је мање оригиналних делова, па смо морали да направимо личну залиху делова који су најчешће потребни. Али, нико не жали за тим новцем, јер нам “стојадин” свима у породици много значи – наводи Огњен.
Огњен је, иначе, студент треће године права у Инсбруку. Зато “стојадина” не вози често, али кад год дође кући, чека га његов ауто, сервисиран, одржаван, опран... Само да седне и крене.
– Планирам да га одвезем у Аустрију, јер мислим да ћу тамо наставити школовање. Тамо би био регистрован као олд тајмер, а онда имам право да га возим 60 сати недељно. Кад сам у Србији, не возим други аутомобил, само “стојадина”. Неком је смешно, али је много више оних који ме подржавају, јер разумеју да чувањем “стојадина” чувам и дух времена, неких добрих вредности. Ја кроз њега чувам сав свој досадашњи живот – закључује Огњен Угреновић.
Жељко Балабан
