Ма колико се чинила банална доскочица да иза сваког успешног мушкарца стоји жена, која је по модерном светоназору повод за оптужбе за мизогинију, не могу се пренебрегнути безбројни примери у којима је ово непобитна чињеница. У Срба је уобичајено да се за потврду овог става узима Милева Марић, без чијег утицаја, волимо да верујемо, Алберт Ајнштајн никада не би засео на научни Пантеон, док се Црногорци радо диче „својим женским утицајем“ на великана светске архитектуре Френка Лојда Рајта. Да се не ради о уобичајеном балканском претеривању сведоче готово сви историчари архитектуре, који управо у кршној Црногорки широког образовања интересовања и уметничких афинитета, Олги Лазовић, проналазе неспорну Музу пројектанта који је својим монументалним опусом обележио прву половину градитељског 20. века.
Олга Лазовић је рођена 1898. године у Медуну, маленом, а ипак славном месту северозападно од Подгорице, као дете Милице Миљанове, кћери Марка Миљанова Поповића, легендарног црногорског војводе из племена Куча и угледног правника и књажевског министра Ивана Лазовића. Мада одрасла на љутом црногорском камену, након школовања у Подгорици и Београду, родитељи је шаљу код већ удате сестре у Русију, тачније у далеку Грузију. У Тбилисију 1917. године почиње студије филозофије у кругу Гурђајева, гласовитог метафизичара грчко-јерменског порекла, да би се ускоро и сама удала за архитекту Владимира Хинзенберга са којим је добила и кћер Светлану. У освит бољшевичке револуције напушта Русију и преко Турске и Француске долази у Америку, у којој се бави пре свега уметношћу.
До фаталног сусрета Олге Лазовић Хинзенберг и Френка Лојда Рајта је дошло у „Chicago theater“ 1924. године, у коме је Олга наступила у једном плесном перформансу по угледу на тада мејнстрим представе тзв. слободног балета Исидоре Данкан. По каснијим сведочењима Олге, која је у Америци била позната као Олгивана и самог Френка Лојда Рајта, било је довољно да им се сусретну погледи разигране уметнице па да међу њима букне „љубав на први поглед“ иако су у том моменту обоје у браковима који гуше њихову креативност. Мада свега неколико дана касније захтевају и добијају разводе од тадашњих партнера, њихова веза је постала права посластица за булеварску штампу, афера зачињена чак и хапшењима због преласка границе са малолетном Светланом или уценама Миријам-Мод Ноел, друге по реду супруге Френка Лојда Рајта. Када су се најзад обоје „прочистили“ од бивших живота почиње један од најзанимљивијих периода у светској архитектури.
Уз несебичну подршку Олге-Олгиване, Френк Лојд Рајт на свом имању Телесин у Висконсину, након завршетка Велике депресије, креативно просто „експлодира“ пројектујући ремек дела крунисана „Кућом на водопадима“ и Гугенхајмовим музејом на њујоршкој Петој Авенији.
У међувремену Олга Лазовић - Лојд Рајт, поред подизања заједничке ћерке Јоване која се у међувремену родила, брине се и о „Телесинском друштву“, својеврсној Лојд Рајтовој школи архитектуре, која је била њена главна опсесија и годинама након смрти великог архитекте (1959), тако да се готово сви извори слажу у томе да без ове необичне жене мада генијалан, Френк Лојд Рајт као човек изузетно тешког карактера не би досегао ту славу и креативне врхунце. Поред бриге о вољеном човеку и његовом делу, Олга је и сама стварала компонујући и радећи плесне кореографије, а у родну Црну Гору је дошла само једном, 1971. године на отварање музеја посвећеног њеном деди, Марку Миљанову. Олга-Олгивана је склопила своје очи у Скотсдејлу 1985.године а њен и прах Френка Лојда Рајта, сасвим у складу са њиховим необичним животним причама, налази се у потпуно необележеној гробници њиховог имања у Телесину.
Милић Миљеновић
