Пленио је најмлађе, али и бројне поштоваоце старијих генерација необичном опремом, јединственим имиџом, наступом и занимљивим причама. Франко се минулог лета, преселио у легенду, у дворишту у Београдској улици број 3 остале су његове ракете, којима је заслужио да се вине у небеса. Заслужио је Франко, сигурно, да му се подигне спомен обележје у Чоки, или да се у време Микулаша, божићних и новогодишњих празника, уприличи бар омаж на његову мисију, сећање за све што је приуштио генерацијама најмлађих суграђана.
Пошто снега више није било као некад, у раздобљу од Микулаша, католичког Божића, Нове године, православног Божића па до Српске нове године, чокански Микулаш и Деда Мраз се одрекао саоница и ирваса, па је потражио друго превозно средство, које му није сметало и кад снег завеје. До одредишта у Чоки и околини Франко је ишао на „рекетни погон“, да би децу развеселио бајковитим причама и празничним поклонима.
Без ракета које је својеручно направио и обојио у јарко црвену боју, његова мисија Микулаша и Деда Мраза била је незамислива. Утробу ракета Франко је пунио пакетићима и слаткишима којим је обрадовао децу.
Лимене ракете својеручне израде “типа РР”, или “ракете радости”, оне слабијег домета носио је предано на својој грбачи као обавезан декор, а оне веће вукао је на точковима.
- Ракете које ми служе су мирнодопске и експлодирају од радости – објашњавао нам је једном приликом Франко.
Тамо где се с ракетама и пакетићима појављивао Франко, који се из љубави према деци уживио у улогу бајковитог јунака, малишани нису трептали док прича, него су пажљиво упијали сваку његову реч, или су се чак у његовом крилу успављивали. Појављивао се Франко у одећи Микулаша или Деда Мраза и са својим ракетама у дечјим вртићима, амбулантама, полицијској станици и свуда где су га звали, а знао је да се појави и изненади најмлађе и без позива.
Франко је двориште своје куће претворио у праву ракетна база Микулаша и Деда Мраза, а зид претсобља је украшен разним рукотворинама од лима или одливака, јер је легендарни чокански Микулаш по струци био ливац обојених метала. После неколико година проведених у чоканској Ливници, у Индустрији меса “Чока” је радио машинбраварске послове на одржавању и ту дочекао пензију, али у улози Микулаша и Деда Мраза радио је до последњег даха.
Из Индустрије меса „Чока“ у пензију је отишао неколико месеци пре него што је коначно пропала, па је тада било и злурадих коментара, да је наводно све кренуло наопако када је отишао из фабрике. Знало се да некада моћни гигант није могао пропасти због Микулаша или Деда Мраза, а Франко је на све то говорио да би његова највећа срећа била да је фабрика поново прорадила, јер би то била добробит за све. На првим ракетама с којима је као Микулаш ишао на сусрете и дружење с најмлађима, био је управо знак чоканске фабрике какав се памти са чувених паштета.
Чокани који су се навикли на свог Микулаша и Деда Мраза, били су уверени да је Деда Мраз створен управо због њиховог суграђанина Ференца Франка, јер макар шта да је причао, деца су му поверовала. Није Франко деци причао којекакве измишљотине, нити лажи, него пре свега питке приче за децу. Зналачки им је објашњавао зашто долази ракетом, којим висинама путује, па чак и коју врсту горива троши. Није се дао изненадити и имао је одговоре за бројна питања најмлађих.
Дешавало се пак да су му одрасли понекад пребацивали да прича измишљотине, али он је знао без пардона да им узврати: да обуку одело Деда Мраза, дођу на Северни пол, па ће им тамо све разјаснити. Дотле је догурао да је и дипломирао за Микулаша и Деда Мраза! Чокански сликар Лајош Буђи више пута га је осликавао, а једном приликом му је доделио и диплому, уз образложење да је намењена управо Франку, ракетном пилоту у пензији, који је у лету префарбао Ајфелову кулу у Паризу. То зато, јер је једна од његових прича деци била, како је тамо боравио седам година док Ајфелов торањ није префарбао.
Чак је прецизно знао колико фарбе за тај посао треба, колико је чувени торањ висок и да је за његово монтирање употребљено милион и 125.000 металних нитни. Питала су деца како је све те нитне избројао, а Деда Мраз као из топа одговарао, да није тамо yабе толико дуго радио. Диплома коју му је доделио сликар Лајош Буђи била му је посебно драга, јер је једина коју је добио.
- Такав Деда Мраз као што сам ја, мислим да не постоји у целом свету – уверавао је Франко. - Без ракета никад не идем. Толико волим децу и настојим да им приуштим велико задовољство, да верују у Деда Мраза који је велики, ако не и највећи дечији љубимац.
Када се већ прочуо као Микулаш и Деда Мраз и имао у пензији доста времена на располагању, поред Чоке и околине позивали су га у Сенту, Кањижу, Торњош, Богараш и друга потиска места. На позиве из Чоке свуда се одазивао бесплатно, а ако је морао да иде у околна места, једино је захтевао да дођу по њега. За наступе је у знак пажње добијао празнични пакетић, али чим је стизао кући, све би раздело деци. Причао је и како му је једном приликом председник Скупштине општине Чока, по куриру послао 10.000 динара као награду за труд Деда Мраза, па ја купио поклоне и поделио деци.
М. Митровић
