Симпатична је и та интелектуална мода; онако баш је згодна за „окачити“ је на Твитер или Фејсбук, прошетати је на мајици или торби, продискутовати о њој док се угодно испија капућино или грицка органик зелениш у неком фенси локалу. Ко би још могао да види било шта спорно у томе кад неко „удари“ један онако баш филозофски потпис (пожељно о животним мукама и недостатку слобода) испод слике с летовања или зимовања. Само злонамерни и завидни, наравно.
Јер, колико год да се то нама лаицима и недораслима можда чинило као лагодан и угодан живот у ком су највећи проблеми дужина брадице и број претрчаних километара, све то, та једна посвећеност и истрајност у борби за боље сутра, има своју тежину.
За оне мање „начитане“ (тачније, више модно него филозофски освешћене) покушаћу да сликовито представим на каквој су муци ови наши савремени мудраци, господари друштвених мрежа: ситуација је, наиме, напета бар колико и кад је потребно преломити између „прадиних“ ципела и „шанел“ торбице. Разумете?
Наравно, и у тај интелектуални бој се не креће без да су се претходно „дизајнирали“ и оправили како та ваша „дубока мисао“ већ налаже. Данас вам нема озбиљне приче без паковања; све је, па и та слобода мишљења, дизајнирано и осмишљено до у пиксел.
А када се једном разврстамо, потребно је још само „ударити“ етикету, обележити фино и педантно ко где припада и где му је место и проблем решен. Наравно, под условом да нема мешања „категорија“.
Piece of cake, што би рекли Амери. Све функционише беспрекорно: „ми“ и „они“; два паралелна света која се толико у старту разликују да је и идеја о некаквом могућем разговору незамислива... Бар ако планирате да баш ваше идеје и пројекти имају прођу...
Е сад, за оне којима није баш најјасније где је љубав у свему овоме, кратко и јасно – ту негде, при крају.
Данас, наиме, при одабиру партнера осим већ традиционалних критеријума – ко су му отац и мати, из какве је куће, шта има од школе, плаве очи, висина/тежина... свака иоле „освешћена“ дама мора озбиљно да поведе рачуна (можда падну и неке консултације с искуснијима на ту тему) и о томе из ког је и каквог „серкла“ кандидат – „леви“, „десни“ или независни...
Само тако ће све бити упаковано/дизајнирано баш како треба и онако за рекламу, а ако се ужелите маштарија о потрази за сродном душом, шта да вам кажем – погледајте неку романтичну комедију. И то из винтиџ колекције, јер тога данас више нема ни на филму.
Шта да кажем, нимало једноставан задатак. Стога и не чуди што је све више у сваком, сем емотивном, плану сређених и „дотераних“ дама. Имају све – добар посао, супер стан, феноменалне пријатељице, савршену килажу, беспрекоран тен, најмодернију фризуру... Само фрајер по мери још за срећу фали.
Или можда, кад су већ све то тако фино удесиле, ту заправо и нема слободног простора за корекције и унапређења? Можда би тај „савршени“ заправо све покварио...
У том случају, већ и драма око потраге за господином Правим чини се као сасвим солидно решење: ништа се не ремети, а као нешто се све време дешава, те дефинитно није досадно.
Јасна Будимировић
