Поред занимљивих студија о зачинима (Џек Тарнер), месту шећера у модерној историји (Сидни В. Минц), ђаконијама из времена Леонарда да Винчија (Дејв Девит), литература о гастрономији обогаћена је још једним насловом. Овог пута добили смо историјски преглед настанака, развоја и брзог ширења најпопуларнијег планетарног слаткиша. Уз обиље фотографија, књига пружа узбудљиву причу о чоколади која је испунила и променила свакодневни живот.
Пролазећи кроз неколико хиљада година, аутори упућују читаоца како је настала чоколада и како је стигла у Европу. Налазимо и податке како се временом мењала технологија производње да би се дошло до облика и мноштва неодољивих укуса које данас имамо у понуди. Почеци чоколаде везани су за екваторијални део Америке, и прашуме у којима су расла какао стабла. Карл фон Лине даје им латински назив који у преводу значи „храна богова”. Занимљиво да је идеја за креацију прве флаше „кока-коле“ настала по угледу на изглед и облик плода какао стабла.
За посластицу од какаовог зрна заслужне су Маје и Астеци. Они су је конзумирали као пиће, без додатка шећера (на локалном језику звало се „горка вода”). Због тога и не чуди што се морепловцу Кристифору Колумбу тај укус није допао, па га није ни донео у Европу. Маје и Астеци користиле су какао семенке и за друге намене, а не само за справљање напитка. На основу истраживања ископина као и записа из тог времена закључено је да су, с обзиром на материјалну вредност које су имале, ове семенке коришћене и као платежно средство.
Једини напитак у коме су уживали Шпанци било је вино. У дугим прекоокеанским путовања залихе су полако нестајале, па се за релаксацију и енергетско освежење почео да пије какао. Како би укус био пријатнији додавали су кукурузно брашно, мед и шећер. Уместо горког, добијен је напитак пријатне ароме који је све више прихватан. Тако је какао полако прерастао у течну чоколаду. Популарност новог напитка ширила се вртоглавом брзином, а на европским дворовима почиње да се пије у одређено време (као у Енглеској поподневни чај).
Од 18. века развој припреме чоколаде иде у правцу добијања различитих облика. Појављују се први примерци у виду бомбона и чоколадних табли. Потрошачи захтевају другу врсту производа, различитог укуса и облика у односу на оне које су нудили шпански мајстори. Избачен је бибер као додатак чоколади, а почиње да се додаје млеко, ванила, лимун, цимет, јасмин, наранџа, бадем, као и цветови различитих биљака. Година 1778. може се сматрати почетком индустријске производње чоколаде и прераде какао зрна.
Поред масовне производње, задржавају се мање занатске радионице које настоје да унапреде укус и квалитет и прошире број потрошача. Виктор Пулен први покушава да повећа продају оријентишући се на децу као циљну групу. Средином девете деценије 19. века милиони малих Француза дан су почињали Пулен чоколадицама, што је изазвало брави бум на тржишту. Овај произвођач познат је по још једној новини. Пулен први користи фигуре као играчке убацујући их у кутије са чоколадом, које су деца скупљала и правила своје колекције. Начин овакве продаје и данас је познат.
Колевком производње чоколаде у Италији сматра се Торино, када су на двору Савоје краљевски кувари почели да је припремају после 1599. године. У другој половини 19. века увоз какаа био је лимитиран. Несташица је натерала произвођаче да задрже клијентелу, па се дошло на идеју да се какао помеша с домаћим производом. Комбиновањем чоколаде с лешницима из Пијемонта добијена је нова посластица која осваја читав свет. После Другог светског рата породица Фереро прва производи нутела крем, чија рецептура потиче још од 1949. године.
. Швајцарци су научили производњу чоколаде од Италијана, али су знатно побољшали укус и остварили престиж светских размера. Нов производ био је комбинација шећера, какаа, ваниле и цимета, и изузетно је прихваћен од стране локалног становништва. У 19. веку основним састојцима додаје се млеко и тако је унапређен квалитет близак садашњем. Швајцарац Анри Нестле 1904. започиње производњу млечне чоколаде. Бренд „Нестле” и данас брижљиво чува прве рецептуре, као породичну тајну.
Прозвођач Филип Сушар такође чини део швајцарске, али и светске историје чоколаде. Током развоја фирме успева да на тржиште избаци нов производ, млечну чоколаду „Милка”. Први примерци појављују се 1884. године, а почетком 21. века ова марка и даље држи примат у квалитету и распрострањености. Међу славним Швајцарцима не би требало изоставити и Жана Тоблера, који је 1908. први произвео чоколаду „Тоблероне”. Троугластог облика и исто таквог паковања, ова марка и њен специфичан укус постају популарни у читавом свету.
По слави коју је досегла, Аустрија постаје нова велесила у производњи овог слаткиша. За ову земљу се везују најчувеније торте на свету - „Сахер”, „Демел”, „Империјал”, као и Моцарт кугле. Сахер торта настала је 1832. у Бечу, и данас је један од препознатљивих симбола аустријске престонице. Творац торте је Франц Сахер, који је сплетом околности заменио шефа кухиње тадашњег државног канцелара Метерниха. Други симбол Беча су чувене Моцарт кугле, настале далеке 1890. године. Чоколадне лоптице, умотане су у препознатљиву златну фолију са ликом славног композитора.
Поред чувене београдске фабрике чоколаде „Шонда” у првим деценијама 20. века у Земуну делује фирма „Лоуит”, коју води Француз Данијел Пешмажу. Његов производ „Рода”, претеча је данашње чоколаде „Менаж„. Године 1931. јеврејско друштво основало је пекару „Соко”. Три и по деценије касније „Соко” и фабрика „Нада Штарк” се интегришу, а нови погон „Соко Штарка” изграђен је у Кумодрашкој улици. После Другог светског рата фабрика браће Руф мења име у „Пионир”, који постаје познат по чувеној чоколади „Галеб”. Од 1894. у Вршцу делује фабрика слаткиша, која је била у власништву Самјуела Шварца. Године 1927. погон преузимају браћа Ифко, а после рата фабрика ради под именом „Банат”. Након приватизације „Банат” се припаја фабрици „Бамби”, основаној 1967. године. Пожаревачки гигант познат по кексу „Плазма”, од тада проширује асортиман и на чоколадне производе
Синиша Ковачевић
