Свако од нас сачува бар неки део тог детета у себи које је веровало да се чуда дешавају. Док одрастамо, то полако заборављамо, оптерећени жудњом да што пре стасамо да урадимо све оно што одрасли раде, да што пре стигнемо до зацртаних циљева, а онда поред њих само протрчимо трчећи за новим. Успут се дешава много тога што се чудима може назвати, али ми то више тако не видимо, јер чуда повезујемо са нечим што је недостижно, па оно што смо достигли, више нема тај светлуцави одсјај.
Ипак, има нас тако неких тврдоглавих, који и даље та чуда доживљавамо. Има нас много. Много више него што бисмо то смели да признамо, али многи од нас своја чуда кријемо, јер чуда се заснивају на начину на који гледамо на живот, а то није опипљиво нити јасно дефинисано. То је нека врста веровања, а оно је крхко и нежно, лако се да покарабасити. У нашем се народу често каже да се о лепоме не прича, да се не урекне.
Одувек ме је занимало зашто је то тако. Те старе народне мудрости никада нису без разлога настале. Тај древни страх да ће неко нешто да урекне, страх који и сама носим негде дубоко урезан у свом генетском коду, спречио је многа чуда да ми се десе у животу, у самом њиховом зачетку. Колико сам само пута задржала неку идеју за себе, плашећи се да ће неко да је осујети, чекајући прави тренутак да је изнесем на светло дана, па никада то нисам ни учинила?
Сада ми је све јасније зашто је то тако. Када нисам у потпуности сигурна у себе, а ипак обелоданим неко чудо које ми је рецимо пало на памет, и најмања сумња некога из мог окружења, као да се налепи на моју, па се појачају до крајњих граница и поруше то чудо у којој год да је фази настајања. А некад ми се деси да ми чудо потраје неко време, па онда одједном некако спласне и нестане. То је зато што неко чудо које ми се деси, узмем здраво за готово, престанем да му се чудим и дивим и престанем да будем захвална за њега. Тада у неком невидљивом свету, његова снага ослаби, и туђе, као и моје сумње полако преузму власт. То моје чудо, убрзо изгуби свој сјај и потпуно избледи.
Све што се догађало од почетка мог живота, од оне једне оплођене јајне ћелије (ако је то уопште почетак), сваки следећи догађај раван је чуду. Читав мој живот је једно огромно, сјајно, величанствено чудо! Зашто га не бих онда тако и третирала? Да, јесам се за много тога у животу потрудила, много сам тога научила, много пута пала и устала, али зар није све то ипак једно велико чудо? Зар није чудесно што сам после падова ипак изабрала да устанем? Добро, јесте логично, али зар није и логика чудесна? Не умем да објасним чија је логика натерала моју прву ћелију да се подели и крене у креацију мене овакве каква сам данас, али знам да је најмање што могу да учиним да се том чуду дубоко поклоним, и да се захвалим што живим у свету у којем се чуда стално догађају. Чим ујутро отворим очи, веселим се чуду буђења и унапред се радујем свим осталим чудима која само чекају да ми се десе.
Нина Мартиновић Армбрустер
