Понеки децембар буде сав бео, и све се претвори у бајковите слике са старих новогодишњих честитки, које смо некада писали. А понекад се брзо све претвори у бљузгавицу која никоме не прија, па децембар буде сив и ружан, ни крив ни дужан. И буде некако тужан.
Постоји мустра, позната свима, а која сваки децембар учини веселим – кићење јелке и украшавање дома. У неким породицама та се активност заврши одрастањем деце, али неки једноставно не одустају никада. Ја спадам у ове друге. Волим да ми све буде окићено, у каквим год да се околностима налазим. Некада сам волела живе јелке, али будући да се многе нису примиле када су после празника биле засађене, а и да сам освестила колико је бесмислено уништавати дрвеће ради симболике, престала сам да китим праву јелку. Уместо тога, јер свакако је све то само ствар симбола, на разне начине дочаравам присуство јелке у кући. Прошле године, направила сам једну дводимензионалну, окачила је на зид, украсила лампицама и покојим сићушним детаљем. Ове сам је године поново спремила, у свечаном ритуалу додавања сјајних куглица, пакетића и фигурица. Из кутије у којој стоје украси, извукла сам пажљиво један мали добош, који се скоро распао, неке су кукице по ободима отпале и златни канапчић који је све то држао на окупу, откачио се и замрсио. Тај мали добош, украс је из мог детињства. Сећам се живо како сам га годинама качила на разне јелке, највише на ону пластичну што је стварно јако дуго трајала. Једва је већи од мог палца, али тако се лепо пресијава на црвено и златно, да онако мален има снагу да привуче сваки поглед који се задеси у његовој близини. Одлучила сам да га ове године поново вратим на сцену. Његов савременик - Деда Мраз од малецких, платном пресвучених пинг-понг лоптица, добро се држи све ове године, али добошу је стварно била потребна озбиљна поправка. Нешто алата, доста стрпљења и дубоке концентрације, било је довољно да му се врати стари сјај.
Цела ме та ситуација разнежила и навела да размишљам о децембру. Вратила сам се у бројне децембре испуњене кићењем, надањем, маштањем, радовањем. Било је и другачијих децембара, сигурно. Јер ипак, овај осећај тескобе у грудима упућује на то да срце памти оно што мозак заборави и негде дубоко у подсвест затури. Знам само да то што је мама отишла баш једног децембра, не умањује много сав његов сјај и раскош. Тамо где нестаје њена физичка стварност, остају успомене и захвалност за све што сам од ње научила, за све што сам доживела и за сву љубав којом ме је обасипала. И овог децембра њена подршка и нежна присутност, огледају се у сјајним површинама малог добоша који као и увек, у свом ритму светлуцања објављује долазак неких нових разлога за захвалност.
Нина Мартиновић Армбрустер
