Па ми смо сви посебни! Шта значи посебан? По себи? Да, као и присебан. То је кад си при себи. Кад доносимо неке живонте одлуке (а све су животне, па и оне најситније) требало би да их доносимо по себи. По својим унутрашњим осећајима из дубине себства, сопства... како год га називате. Рецимо да своје свакодневне изборе и чинимо у већој мери по сопственом осећају, али и даље нам живот није ништа посебно, плате ништа посебно, провод ништа посебно, све нешто ништа посебно. То је зато што фали присебности. Оне горе споменуте присебности. Када смо при себи, што углавном, нисмо.
При телефонима смо, при словима на папирима и на екранима смо, и при сликама са тих папира и екрана смо... при себи баш често и нисмо. А требало би да јесмо. Требало би да запитамо себе како да пронађемо ту радост у себи, шта тог тренутка можемо да урадимо да изазовемо тај дубоки осећај радости који искри у сваком живом бићу? Можда само да променимо начин на који седимо? Дубоко удахнемо? Па још који пут. Па се сетимо нечег лепог или забавног што смо сами себи приредили. Ако нисмо баш никад ништа лепо себи приредили, онда замишљамо како бисмо то учинили. И будемо свесни тог осећаја и са њим радимо све оно што смо одабрали да радимо, или тренутно из неког другог разлога радимо у свакодневици. И тако ћемо бити посебни. Посебни међу посебнима. Да, јер сви смо посебни. Свако од нас има неку своју искру и неку своју радост и само свако за себе може да осети шта је то. И да почне од ситних уживања, у мирису цвећа на пример, или у промени начина на који седи. А онда нас осећај радости којим завибрирамо, повезује са другим бићима на истој фреквенцији. Тако се осећај радости умножава. У свакодневном животу то значи да ћемо са више радости обављати, схватати, прихватати или иза себе остављати оно што се оставити треба, (уз захвалност на ономе што смо захваљујући њима научили) и све то обављамо понављам, са много више радости. Природно је да ћемо бити успешнији и задовољнији, шта год да радимо.
Можда цела ова прича нема много смисла. Верујте ми да вреди поново је прочитати. Или ће вредети у неком тренутку. И можда је баш добро да негујемо ту своју посебност барем неколико минута на дан. Можда нам пређе у навику, па мало, мало, па ширимо неку радост. Лепо нама, лепо свима око нас. А то што смо свесни, па и у тренуцима највеће радости свесно бирамо шта радимо и како се понашамо јер смо сви повезани, па свима ширимо само радост, то је најлепше од свега. Јер тада се купамо у радости. Сви смо ми посебни када смо присебни. А живот доноси све више радости.
Нина Мартиновић Армбрустер
