Бацали су новчић и тако је одлучено да Ренди неће спавати, а да ће Брус писати запажања о његовом понашању. Експеримент је почео 29. децембра 1963. године. Чак се и познати истраживач сна др Вилијам K. Демент са Универзитета у Станфорду прикључио овом подухвату као посматрач, а пропратиле су га и све локалне новине.
До тада се знало да недостатак сна код људи изазива првенствено параноју, али и друге виталне проблеме. Било је још увек нерешено да ли несаница може да проузрокује смрт.
“Вероватно сам био једина особа на планети у то време која је заправо истраживала спавање. Рендијеви родитељи су били јако забринути, пошто се тада још није утврдило да ли може да се умре, ако се не спава довољно дуго”, рекао је Демент.
По услову Рендијевих родитеља, експеримент је посматрао и поручник Џон Рос из Јединице за медицинска неуропсихијатријска истраживања америчке морнарице у Сан Дијегу.
Како је све утицало на Рендија?
Прва фаза експеримента је добро прошла за њега, иако је тада имао само 16 година. Али, како се експеримент настављао, уочено је да има пропусте у памћењу, док су прве халуцинације почеле четвртог дана.
Већ петог дана имао је живописније халуцинације. Испред себе је видио шумску стазу, а не сопствену кућу.
“Након тог тренутка није више било успона, само падова и падова. Било је као да ми неко ставља шмиргл папир у мозак. Моје јело је то добро подносило, али мој ум је био погођен”, рекао је он.
Наредних дана његов говор се успорио и био је неразговетан. Способност памћења му је била сведена на минимум. Упркос томе што уопште није имао фокус, још је успевао да игра стони тенис како би остао будан, али је проживљавао велике нападе параноје, преноси ЦДМ.
Последњи дан експеримента
Тог дана Ренди је имао скроз безличан поглед. Његов глас био је монотон и нејасан. Морао је стално да прима надражаје споља, како би одговарао на питања. Није памтио шта је радио, а његове моторичке способности су биле минималне.
Ренди Гарднер је тако поставио нови светски рекорд у неспавању од 11 дана, односно 264 часова.
Научници су посматрали његово понашање наредних неколико ноћи, како би пратили његову РЕМ фазу сна и били сигурни да се враћа у стање пре почетка експеримента.
Тада се закључило да су током неспавања подручја његовог мозга константно била успавана, што је уочено на индентичним експериментима на пацовима.
После тога су многи поставили нове рекорде у неспавању, али се они више не уписују у Гинисову књигу, како се не би подстицале активности које могу да животно угрозе учеснике.
