Свако је имао место у пријатном амбијенту Спомен-куће „Тан“ и радио за своју душу, а Сава Штеванов (65) привукао пажњу иконама од фурнира, не тако честом техником.
- Моји Штеванови су црнобарског порекла, а ја сам се с фурниром срео у осмољетки оближњег Остојићева, где нам је учитељ Никола Крајиновић током часова техничког образовања показао како се ради. То се завршило, али све ми остало у „малом мозгу“. Након Економске школе у Новом Кнежевцу, све се вратило. Једно време сам радио макете једрењака, а онда 1991. окренуо иконама. Сам правим и дрвене рамове, па ко жели добије комплетан рад - вели Штеванов.
А заиста добија.
- Бар сам 60 одсто икона даровао, гледам људе, свиђа им се, видим немају пара и поклоним. Неке продам. Једноставније коштају 100 евра, а компликованије знатно више. Неке радим два дана, а друге и цео месец. Кад седнем после подне, не престајем до јутра. Пошто радим са лепком, који испарава, повремено изађем напоље да удахнем свеж ваздух. То ремети концентрацију, а она је најбоља у мирним ноћним сатима - вели Сава.
Није лако, истиче, с фурниром. Раније га није било, а сад се набавља у Пазови. Смиреност, стрпљење и љубав се подразумевају. Цене то и локалне колеге по склоности, па су га изабрале за председника Удружења ликовних уметника „Палета“ у Чоки.
- Да је лако, бавило би се у нашим крајевима више људи овом техником. Колико знам, раније само неки железничар из Темерина, а покушао је и одустао један човек из Сремске Митровице. Није чудо, ако изаберете икону од 4.000 делова, каква је, рецимо, слика Уроша Предића „Свети Сава благосиља Српчад“ из 1921. Требало ми је месец дана. Не може, а због лепка није ни здраво, да се ради сваки дан. Зато за три деценије имам тек педесетак радова. Последње две године, из здравствених разлога, ништа, али сам се, хвала Богу, вратио - задовољно ће Сава.
Истиче и да мора поштовати иконографске каноне, а они не трпе импровизације.
Властимир Јанков
