Данас се, пак, на бувљацима, разним сајтовима и продавницама антиквитета могу пронаћи разни мање-више очувани примерци те некада најмодерније аналогне технологије, и док неки коштају силне паре а неки ни 500 динара, сваки од њих ипак има немерљиву вредност која доликује опипљивим сведоцима из времена пре нас и свега онога чиме данас свакодневно баратамо.
Они фотоапарати који су и даље колико-толико функционални често бивају коришћени за прављење фотографија којима додајемо епитет „ретро”, док они који више нису употребљиви служе за преправљања, разне модификације, да не кажемо – рециклаже, због којих и даље имају неку сврху у животима 21. века.
Управо такви, потпуно неисправни и „огољени” апарати послужили су као инспирација и полазна тачка Адриану Балошу који им удене ново светло и претвори их у „ретро уникатне лампе” (назив под којим га можете и пронаћи на Инстаграму - @retro_unikat_lampe) које сијају и даље.
- Кренуо сам са овим хобијем мало пре пандемије, па сам све усавршио кад је корона кренула – присећа се Балош, док седимо у трпезарији његовог дома одакле је цела прича и почела пре скоро три године. – Првобитно ми је идеја била да направим поклон најближима, а сад имам радионицу у којој све мајсторишем. Одавно се аматерски бавим фотографијом и обрадом фотки, па сам временом почео да развијам симпатије и према аналогној фотографији и тако сам, две године пре него што сам почео да правим лампе, заправо кренуо да скупљам старе апарате. Будући да сам их имао већ неколико, а неки су били неисправни и нисам знао шта ћу са њима, на интернету сам видео неке идеје и тако сам почео да усавршавам свој стил.
Данас Ади има два „правца” – индустриал фазон лампи, попут оне са сијалицом у кавезу, као и елегантнији стил који је са абажурима. Без обзира шта је привлачније вашем сензибилитету и оку, свака лампа има декоративне сијалице са прекидачем за фино подешавање јачине светлости.
- Неки апарати-лампе раде и на додир, где год да их пипнете светло се упали. Није никаква мудролија, само се мало другачије преспоји струја, а функционише на фазон масе, кад додирнеш, он региструје, није никакав паметан прекидач у питању - вели Балош ком све ово није велика филозофија, премда је по струци економиста који са струјом „петља” само из хобија. - Узео сам и неке прекидаче на звук из Кине, али није то то. Реагује кад тапшеш, али је проблем што се ти прекидачи користе за нешто друго и светло траје можда осам секунди, па се угаси.
Уникатне Адијеве лампе служе за декорацију и амбијентално осветљење, мада по наруyбини прави и оне које се користе за читање. До сада су његов рад куповали углавном као поклон фотографима, или за уређивање кафића, ресторана, хотела, док су лампе одлазиле и ван Србије. Неколико пута их је лицитирао у хуманитарне сврхе на Фејсбуку...
- Било је и негативних коментара на ово што радим. Рецимо, у Фејсбук групама за фотографије сам објављивао своје радове и било је коментара како данас сви нешто ураде и мисле да је уметност, па како уништавам апарате и слично. Ја знам шта радим и, иако неки апарат вреди 500 динара, ако је исправан мени је жао да га растурим. Тако да, због своје савести користим искључиво неисправне, огољене апарате који се бацају у канту или стоје безвезе на некој полици – наглашава Балош, додајући да је до сад направио више од стотину лампи.
Показујући како који уникат ради и с којим апаратом се намучио више или мање при рестаурацији, Ади вели да му за најједноставнији примерак треба неколико сати рада, док за оне компликованије и неколико дана.
- Деликатно је, па некад морам комплетно да раставим апарат да бих убацио неку сијалицу. Кад ми се не ради, оставим да не бих све упропастио, јер погрешна рупа или нешто, уништи се апарати могу да га бацим. Рецимо, где радим са блицем, баш је пипаво, има мало простора где могу да накачим и залепим грло да би квалитетно стајало, или да провучем струју, све је од пластике и ситне су компоненте. За један источнонемачки волфгангер сам иступио две бургије док сам га пробио, као да су га правили од бетона. Тако да, једноставно морам да будем расположен и да ми се прави, јер кад сам радио на силу, нисам урадио како треба – наводи наш саговорник, показујући на један апарат са фото-плочама стар стотинак година, и остале нешто млађе примерке своје врсте, међу којима нема ниједног који је направљен деведесетих година па наовамо.
Л. Радловачки
Фото: приватна архива
