У два минута непријатног монолога, истресла је кроз телефонску слушалицу сву своју патњу што је новинари не остављају на миру, што стално мора некуда да путује, што је преморена и преоптерећена контактима са људима... Иако сам још на почетку излива те бујице незадовољства одмакла слушалицу као први аутоматски покушај да се заштитим од превелике „негативе“, ипак сам се после разговора осећала исцрпљено, а и запањено: па чиме сам је изазвала да баш на мене истресе сав свој јед?
Нема ту у ствари ничега за чуђење. Љубазност и отвореност многи људи несвесно доживљавају као слабост и прилику да избаце бес из себе, без опасности да ће наићи на исти такав бес од којег би сво смеће које избаце могло да се одбије и врати им се истом мером. Кад је наспрам нас у комуникацији љубазна особа, а ми нешто бесни, некако се охрабримо да будемо груби. Инстинктивно осећамо да не постоји опасност да нам се врати истом мером, па удри, избаци из себе све што имаш, а „будала“ ће да се смешка и буде пристојна, па ти неће натрљати нос. Не могу да кажем да сам се осећала као будала. Престала сам одавно да играм по правилима која су наметнута од стране околине само да бих се у њу уклопила. Ако је љубазност део мог карактера, шта год неко мислио о томе, ја се више тог дела себе не одричем. То сам ја. Ипак, како је незадовољство због тока тог разговора расло, почела сам да осећам пад сопствене енергије. Привела сам разговор крају, не дочекавши честито ни да саслушам извињење, што је било следећа природна фаза у комуникацији са нормалном особом која је на кратко попустила под притиском стреса. Дубоко сам удахнула неколико пута и отишла да се умијем и да пустим хладну воду да ми се слива низ руке. Те две радње су најважније и најефикасније за олакшање након ситуација у којима осетите да нагло губите добро расположење. То је први знак да губите енергију. Сличне ситуације само су тренинзи да у свакодневну праксу уведемо свесност о томе како се осећамо. Чим приметимо промену, небитно је шта је или ко ту промену изазвао, добро би било да се повратимо уз неколико дугих удаха и издаха, а још ако у близини има текуће воде, она ће брзо да поврати баланс у нашем енергетском стању.
Овај ми је тренинг био прилично напоран, морам да признам. Нисам баш одмах успела да дођем себи, још сам неко време препричавала ситуацију. Али, што су животни тренинзи интензивнији, то су резултати успешнији. Бес је моћан непријатељ нама самима. Он ствара недаће и тугу, а оне опет стварају бес, у зачараном кругу патње. Излаз је једноставан: што смо више свесни све смо мање бесни. Удахнимо дубоко! Лек за свако стање, свесно је дисање.
Нина Мартиновић Армбрустер
