О томе зашто се ипак догађа да старимо и да исти ти органи који имају могућност да се обнове, то временом престану да чине, постоје разне теорије. У сваком случају, старење се сматра природним процесом и свако ко има проблем да то прихвати, има озбиљан проблем у животу.
Почињу да се рађају страхови од старења и смрти, који додатно оптерећују психу и загорчавају нам живот, да не кажем да га и на тај начин угрожавамо и у крајњој линији, скраћујемо.
Пролазећи кроз разне фазе поимања старости и смрти, посматрам људе око себе и видим да од личног става према старењу увелико зависи како ће соба провести своје златно доба.
Постоје две крајности између којих је богата лепеза нијанси: једни једва чекају да оду у пензију, јер имају толико тога да ураде, науче, прочитају, послушају и погледају, а други се нерадо пензионишу, јер зависе искључиво од пословног окружења и не знају шта ће са собом када то окружење нестане.
По мојим опсервацијама, они први су већином очуваног како психичког, тако и физичког здравља, витални су и доживе дубоку старост.
Вероватно је то зато што имају много разних интересовања, ведријег су и богатијег духа и више се крећу.
Људи који не желе у пензију, пензионерске дане углавном проводе у чекаоницама код лекара и та им се радња неретко претвара у друштвени живот који им замењује пословно окружење.
Потпуно сам уверена да неговање сопствених хобија и интересовања може у позним годинама да донесе много радости и мотивације да се свакога јутра устаје срећан и пун жеље за животом.
А то је сасвим логично и начин да се буде здравији, без обзира на то да ли верујемо у теорију да наше ћелије реагују на наше расположење и у складу са њим функционишу.
У једном разговору, господин Павле Аксентијевић ми је рекао да се више посветио певању него сликању зато што ће за сликање бити довољно времена и снаге када буде остарио, а да певањем жели да се бави док га глас још добро служи.
Допало ми се то што сам чула и то сам присвојила као сопствену мустру. Када ме неко са подсмехом упита зашто бих уопште пожелела да живим преко 120 година као што одмалена верујем да хоћу, ја се сетим те мустре.
Свако доба има своје предности у односу на сопствене могућности. Важно је добро се преиспитати и сагледати шта нам је у ком тренутку чинити.
Из ове перспективе има много тога што бих другачије урадила, али знам да сам тада радила најбоље што сам умела, другачије нисам знала. Оно у чему сам грешила било је неопходно да бих грешке увиђала и да бих се даље као људско биће развијала.
Никада се нисам проналазила у речима песме која каже да је доживети стоту, велика гњаважа у животу. И сама помисао на то шта све још увек нисам урадила и научила, инспирише ме да се веселим што још нисам ни пола пута превалила.
