Велики мудраци из прошлости, као и актуелни мислиоци и учитељи, говоре о новој Земљи која се рађа, а коју сви заједно стварамо својим мислима, речима и делима. Ово рађање нове Земље, у ствари је прелазак планете у нову димензију. У том премештању, хтели не хтели, сви учествујемо колективно.
Признајем да ми је прилично нејасно шта та нова димензија значи, и како се све то одиграва у стварном свету, мислим у овом физичком, опипљивом, али та нејасноћа се моментално разбистри када се ослоним на свој унутрашњи осећај. С обзиром на то, да сам научена да кроз живот у главном управљам логиком, није ни чудо што имам нејасноће. Логика се заснива на наученим или наслеђеним обрасцима понашања, веровања и размишљања, а ако се рађа нова Земља, онда ништа што сам до сада научила и усвојила нема везе са њом, иначе не би била нова, била би само варијација нечег старог.
Увидела сам да је зато једини исправан начин да докучим понешто о тој новој димензији на тој новој Земљи, да искључим логику и да одговоре потражим у дубокој тишини коју себи свакодневно, барем на кратко приуштим. Након тих стања тишине и опуштања, обавезно ми се деси да ми у стварност бане особа која једноставним речима говори баш на тему која ме занима и све ми се коцкице лепо сложе. Резултат једног од таквих личних истраживања довео је и до прве реченице из ове приче, да сви ми учествујемо у једној великој сеоби. Ове три димензије у којим тренутно живимо, доживљавају своју трансформацију.
То је свакоме јасно када погледа шта се дешава по свету. Крајности су све израженије и промене су неминовне. То је као да живим у простору којем је евидентно крајње време да се мења. Рецимо да немам могућности за потпуно нови стан, а ни за нови намештај. Да бих променила осећај у стану, да би се створила хармонија и пријатност, преостаје ми да променим распоред у стану и да из њега избацим све оно што више није пријатно нити употребљиво. На планетарном нивоу то значи да пошто немамо могућности да се преселимо на нову планету, морамо да средимо ситуацију на овој, коју имамо.
Свако од нас на свој начин учествује у том „сређивању“. Неко ће да вуче намештај тамо вамо, док не нађе одговарајући распоред. Други ће да се расправљају о томе који је положај бољи и да се љуте јер сматрају да су само они у праву, можда ће чак доћи и до физичког сукоба, трећи ће све то да посмарају и да чекају да се прашина слегне, па да је лепо обришу и све на крају угланцају. Којој год да групи људи припадамо, осећам да је најважније да све то примећујемо и да свесно у тим променама учествујемо.
Када премештање буде готово, иако у истом стану, тј. на истој планети, осећај ће бити сасвим нов. И најзад ћемо се наћи на тој новој Земљи, у тој новој димензији. Једва чекам.
Нина Мартиновић Армбрустер
