Не бих рекла да сам тачно замишљала у каквој кући ћу да живим, нити како ће тачно изгледати мој животни сапутник, али тачно сам знала како желим да се осећам, једнога дана када порастем.
И гле, нека од мојих маштања већ су се остварила. Заправо, остварила су се она маштања која сам замислила, а онда дубоко у себи и осетила. Тек много година након што сам званично одрасла, добила сам информације о томе на који начин да себи омогућимо да своје жеље остваримо. Потребно је да их као остварене осетимо, да им се унапред радујемо. За многе од својих жеља, уверена сам да сам их управо тако замишљала: затварала бих очи и у мислима одлазила у далеки свет будућности. У том бих свету увек била радосна. Замишљала сам рецимо, како добијам диплому након завршеног факултета и како се бескрајно томе радујем. То је била моја редовна маштарија, морам да признам подужи низ година, јер сам се при крају студија запослила и толико ме је посао обузео, да је завршетак студија потиснут у други план и претио је да се заувек негде затури. Сва срећа па сам се редовно подсећала оне сцене у којој добијам диплому па је и та могућност некако опстала. А на крају сам ето и дипломирала. И веома сам се радовала. Док сам у школи неке од својих успешнијих састава у разреду читала, а понекад чак и целој школи преко разгласа, маштала сам како ми је то посао. Радовала сам се јер нешто говорим великом броју људи и њима то прија, или их весели, или им на неки начин користи у животу као вредна информација. Тада нисам ни у машти могла да замислим да ћу једнога дана стварно радити у радију, а тек телевизија, није ми на крај памети падала. А ево ме ипак како баш са ТВ екрана људима нешто говорим и од тога што чују, многи људи кажу да и те како користи имају. И ја се радујем, бескрајно се радујем.
Што се тиче животног сапутника, ту је ситуација била мало компликованија. Данас схватам да је проблем био у томе што дуго себи нисам дефинисала како ја то заправо желим да се осећам. Стално сам мислила да желим да будем вољена, мажена и пажена, а заправо тек онда када сам освестила да у ствари само желим да будем радосна, тада се појавио прави партнер са којим сам то и успела. Да се радујем. Од како отворим очи, па док не паднем у сан, ја му се радујем јер уз њега у сваком тренутку, било лепом или не, ја растем и напредујем. А тек промени у људској свести што се радујем!? Скоро исто као и остварењу сна о планети на којој владају радост, љубав и истина. Унапред ме због тога испуњава милина.
Нина Мартиновић Армбрустер
