Да ли је то само новогодишња разбрибрига која је створена у женским часописима или има психолошку основу? Зато смо упитали психолога и психотерапеута Мају Мандић Марковић из Београда колико је важно да урадимо рекапитулацију свог претходног искуства.
– Претходна година се затвара уз познавање начињених грешака и рекапитулирање лекција које смо научили и које су постале драгоцени део нашег искуства. На овај начин, можемо да стекнемо јасан преглед свог искуства у претходној години – материјалног, интелектуалног, емотивног и духовног, те да посматрамо да ли је оно за его било пријатно или непријатно.
Зашто је битно да имамо јасан увид у своје претходно искуство?
– Добијамо прилику да своје пропусте и грешке прихватимо као вид учења и личне трансформације и да прославимо своје успехе и остварене циљеве. Након тога можемо да имамо у свом пољу свести бело и црно у нашем животу и све нијансе сивог које леже између ове две крајности.
Неки људи су склони да када погледају иза себе виде само неуспехе, док други само своја постигнућа. Шта би посебно требало осветлити?
– Истина је и једно и друго. Било је ситуација у којима смо били неуспешни, тужни, несхваћени, одбачени, забринути, уплашени и такође је тачно да смо били радосни, задовољни, прихваћени, успешни и испуњени. Животна мудрост је да развијемо способност да видимо целу слику која обухвата бљештаво беле и црне дане и све оне нијансе других боја које осликавају богатство и садржај нашег живота.
Да ли су можда рађена нека истраживања на ту тему?
– Различита истраживања су показала да су неки људи склони да гледају више на своје и туђе неуспехе и слаба места. Они су углавном критички оријентисани и мотивисани страхом и бригом од пропуста и грешака. На емотивном нивоу, ако тај приступ преовлада у посматрању себе, блиских људи, заједнице и света који нас окружује, он нас обавија тешким осећањима бриге, страха, критицизма и сталне усмерености на оно што је негативно.
Насупрот њима су они који гледају живот кроз ружичасте наочаре и мотивисани су успесима, задовољством и доприносима које остварују. Ова група често превиђа, игнорише, занемарује и негира проблематичне области и ситуације у животу. То су усвојени и делимично несвесни обрасци понашања који могу да буду промењени и модификовани.
А истина је?
– Истина је обично негде у средини. Позитиван став и начелни оптимизам су избор. Они нам доносе добру енергију, мотивацију и веру да имамо капацитет да остваримо своје жеље и снове. С друге страна, потребно је да тачно и конкретно прецизирамо оно чиме нисмо задовољни и што желимо да трансформишемо. Онда да се покренемо на акцију и да делујемо у правцу својих циљева.
Зашто је важно да другима, али и себи опростимо за оно што смо урадили, а није требало, или за оно што нисмо урадили, а требало је?
– То што смо урадили, или нисмо урадили је све у прашини прошлости. Не можемо да се вратимо кроз време. Оно што можемо је да извучемо закључке и да смислимо како да се то не понови, како да унапредимо своју свесност, понашање, обрасце комуникације и емотивне реакције да бисмо у садашњем животу и односима превазишли то што нас је кочило, блокирало, водило у пропусте и доносило нам незадовољство и бол у прошлим данима.
Опростити, у овом контексту, значи прихватити да смо били у некаквим догађајима и ситуацијама које су нам донеле незадовољство собом или односима са другима. Такође да смо несавршена људска бића која греше и уче из својих грешака. Када се враћамо на прошле ситуације у којима смо погрешили, или нисмо урадили ово или оно што смо желели, на начин који није конструктиван – оцрњујући себе, жалећи, бринући, очајавајући, тугујући, кажњавајући себе, ми у ствари узимамо себи снагу и самопоуздање за будуће победе и успехе. Оптерећујемо се негативним осећањима и сећањима у вези нечег што је готово, завршило се у прошлости тако како је било.
Шта је онда битно да учинимо?
– Врло је важно да прихватимо себе такве какви јесмо, са свим квалитетима које имамо и недостацима на којима можемо да радимо. Ми нисмо готова творевина ни зацементирани као личност. Док год смо живи, ми смо уметничко дело у настајању и усавршавању. Када погледамо себе на тај начин, с разумевањем и љубављу, постајемо свесни да смо у већини ситуација у којима смо огорчени, љути или тужни због свог става и понашања, урадили најбоље што смо могли у датом тренутку. Деловали смо онако како смо знали и умели. Да смо знали боље, урадили бисмо боље. Једино важно питање је како ћемо решавати такве и сличне ситуације када искрсну у будућности. Шта можемо да урадимо, научимо, предузмемо да у будућим околностима будемо задовољни и честитамо себи на напретку.
На који начин после оваквог растерећења поставити нове циљеве и донети нове одлуке?
– За циљеве је важно да буду из срца, односно да су то постигнућа, на која кад помислимо нам заблистају очи, заустави се дах, а душа се обрадује. Они не морају да буду сасвим реални. Битно је да у њима постоји изазов који нас у исто време озари и од кога нам задрхти срце. Прави циљеви су они који нам омогућују да полетимо, да растемо, да остварујемо своје снове и аутентичне потенцијале. У реду је да нас и плаше. Као што је рекао Наполеон Хил, отац психологије успеха „Ако нешто пожелимо, сигурно имамо и капацитет да то остваримо.” Друго је питање да ли смо спремни да платимо цену која је потребна за остварење.
Марина Јабланов Стојановић
