Подсетимо се само наше речи случајност – сматрамо да она карактерише догађаје који су се десили нехотично, без посебне намере. Но у њеном корену је луч, светлост, а то значи да нам је нешто осветљено, да нас та случајност упућује да цео тај догађај сагледамо у новом, можда правом светлу.
Познати психолог Јунг је творац термина синхроницитет. Да ли бисте нам објаснили шта се под тим мисли?
Карл Густав Јунг је отац теорије синхроницитета. Појавом синхроницитета или значајних случајности бавили су се и бројни истраживачи пре њега као што је Шопехауер, али је Јунг први који је овој теми подарио термине и систематизовао је у теорију. Термин синхроницитет се односи на конкретну појаву у човековом животу, која нема никакав очигледан узрок, али је пуна дубоког значења.
Сматра се да се корен Јунговог промишљања о синхроницитету налази у кинеској филозофији… Каква су ваша сазнања о томе?
Јунг је ванвременски истраживач и научник чије време тек долази. Он је у епохи која се готово верски ослањала на научни принцип, храбро постављао питања релативности каузалитета и кроз животни рад показао да свет није у потпуности линеаран, што квантна наука данас и потврђује. Мало је познато да је Јунг био посвећени ученик древне кинеске вештине предсказивања будућности, познатије као Ји ђинг, као и астрологије, тарота. Оставио нам је у наслеђе читаву тему колективног несвесног, архетипа, као и бројних других концепата који се данас сматрају кључним у развоју личне свести.
На који начин се синхроницитет научно објашњава кроз квантну физику?
Насупрот картезијанском погледу на свет, који природу и њене силе посматра на механички, линеарни начин, тако да за сваку последицу постоји узрок, квантна наука нам открива да далеко већи потенцијал лежи у нелинеарном поретку. Квантно поље је поље микрочестица много мањих од атома, за које не важе класични закони физике. Ове честице бирају како ће да се понашају, у зависности од тога ко их посматра, као да имају сопствену интелигенцију која их води. Оно што је најинтересантније је то што у квантном пољу каузалности могу, а и не морају да постоје. Некада се последица појави пре узрока, што је годинама збуњивало научнике.
Најлепши начин да објаснимо синхроницитете са тачке квантне науке је да велико интелигентно поље које неко назива Извор, неко Божанском интелигенцијом, а неко једноставно Пољем, има своје чудесно ткање у које се наше постојање савршено уклапа. На тој равни неке, за нас будуће, околности су се већ десиле, такорећи иду у сусрет нама (нови посао, нови партнер, промена места становања, итд.), док ми на овој равни тек почињемо да искушавамо њихове узроке (губитак места становања, раскид романтичне везе, отказ). У садашњости, реагујемо на те околности и често у незнању и недостатку вере упадамо у тешка стања. Синхроницитети су ту да нас пробуде, донесу нове увиде и врате на прави пут.
Каква су ваша запажања и искуства са синхроницитетом?
Синхроницитетом најчешће називамо необичне случајности кроз које добијамо инспирацију, потврду, одговор на неко питања. Синхроницитети нам се чине чудесним, јер смо навикли да размишљамо линеарно, па ретко дозвољавамо да нам неки вагон искочи из шина. Када се синхроницитети десе гледамо на њих као на поруке са небеса или присуство више силе...
Колико су синхроницитети значајни?
Без обзира на то одакле долазили, синхроницитети јесу изузетно значајни, јер доводе до промене свести, отварања нових перспектива и решења која до тада нису била могућа. Особе које пролазе кроз тежак период често не могу да виде решење од нагомиланих тешких емоција у телу и уму. Живот се чини тешким, будућност безнадежна, а подршка непостојећа. Кроз појаву синхроницитета, ово се мења у тренутку. Живот особе добије једну магичну димензију, особа је у стању да пронађе дубоки смисао, осећа подршку, а будућност се чини као дестинација одређена вишом силом. Умор се замењује новоудахнутом виталношћу и особа осећа да је њен живот промењен. Уместо да кињи себе и друге, он или она гледа на своју прошлост као једну велику слагалицу у којој су се коцкице сложиле и може са захвалношћу да каже – „Да се није десило то и то, ја не бих била овде и научила-остварила то и то.”
Колико се синхроницитет често дешава? Које случајности јесу синхроницитети, а које нису?
Случајности нам се непрестано дешавају, али нам ретко која привуче пажњу. Рецимо, када бих вас сада питала да ли баратате јапанским језиком и имате живу прабабу, ви бисте највероватније на оба питања одговорили са не. Гле случајности - немам ни ја знање јапанског нити живу прабабу. Као што видимо, оваква случајност није битна ни вама ни мени. Када се синхроницитет појави у нашем животу, он долази са великом количином смисла и дубоког значења који мењају психу. По томе одскаче од свих осталих ситних случајности које нам се десе у току дана и може утицати на то како у животу доносимо одлуке.
Да ли наша интуиција има везе са синхроницитетом?
Интуицију је најлакше дефинисати као способност да дешифрујемо информације из околине које нису доступне голом оку. Рецимо, интуитивно можемо осетити да нека особа жели да нас превари или да је нека прилика добра за нас. Интуиција има везе са синхроницитетом утолико што доприноси дубини његовог значења. Знамо сви за неки случај у којем је особа имала јак осећај да не треба да крене на пут, али је ипак пошла и захваљујући некој значајној случајности (квар на ауту, заустављање од стране саобраћајаца) избегла удес. У нашој културној баштини имамо читав спектар правила шта је добро или лоше радити на одређени дан у години. Рецимо, на црвено слово не ваља радити по кући, на Бадњи дан не ваља позајмљивати из куће и слично. Чак и људи који нису сујеверни врло често не могу да се отргну утицају фолклора и три пута пљуну када им црна мачка пређе пут.
Особа шета улицом покушавајући да себи олакша стрес од нерешивог проблема. У моменту када осећа да су јој све лађе потонуле, нешто јој сигнализира да подигне поглед и угледа натпис из Библије на великом билборду, при том она не верује у Бога. Особа у моменту бива запањена, јер су управо речи које чита прецизан одговор на њену патњу и не може да се одупре осећају да се нешто чудесно догодило без икаквог логичког објашњења. Сличан пример је из Јунгове личне праксе, када је код њега на дуготрајну терапију долазила пацијенткиња која није показивала никакав напредак у раду. Но, у току једне сеансе, поделила је са Јунгом сан у којем је значању улогу играла скарабеј – буба из Египта, али није могла да докучи поруку сна. Док је пацијенткиња причала, Јунг је чуо снажно тапкање на прозору и угледао – скарабеја на стаклу… Ова, наизглед ничим изазвана случајност имала је тако снажан утицај на пацијенткињу да је она отпустила отпоре у терапији и потпуно се препородила, открила нам је психолог и педагог Вања Бокун Поповић.
Које су заблуде у вези са синхроницитетом?
Највећа заблуда у вези са теоријом о синхроницитетима је да је људи најчешће мешају са бројним другим знањима, тиме скрећу са Јунгових оригиналних идеја. Да би се нека случајност могла сматрати синхроницитетом, она мора да дотакне онај део нашег бића који је на свесном нивоу забарикадиран. У том моменту долази до смене архетипа и особи се мења живот. Рецимо, жена која је била жртва насиља у тренутку добије инспирацију да прогласи себе у хероја који је преживео насиље. Ова промена у потпуности трансформише њен поглед на свет, нудећи ресурсе и решења која до тада нису била ту.
Како препознати синхроницитет?
Синхроницитет, у зависности од дубине значења, нас на моменат смешта у другачије ментално стање (као да је стало време) и у моменту нам даје прилику да одређени проблем сагледамо на другачији начин. Том приликом ослобађа се велика количина унутрашње напетости и као резултат тога можемо да доживимо дубоки мир и задовољство. Оно што прати појаву синхроницитета је осећај да се коцкице слажу баш како треба, те да неке невидљиве силе руководе том фазом нашег живота.
Марина Јабланов Стојановић
