Реч је о аутентичном сеоском домаћинству по којем је Бегеч на далеко познат, те је пре десет година као такав представљен у Туристичкој организацији града и Војводине као сеоско туристичко домаћинство с три звездице, који воде љубазни домаћини, брат и сестра Александар и Звонимирка.
С улаза у салаш, мала стаза обрасла у зеленило води до велике зелене дивље оазе, подељене травњаком и делом који представља шумско пространство. За великим столом постављеним у прикрајку куће, испод природног хлада разгранате позамашне крошње, седели су домаћини, насмејани и расположени, и уз домаћу питу и сок од зове, бака Звонимирка је почела причу о свом доласку на породични салаш и успоменама које је везују за њега.
– Салаш је подигнут давне 1933. године, а брат и ја смо с родитељима дошли четрдесетих година прошлог века – рекла је домаћица Звонимирка Ковачевић, рођена Цвејић. – Како то обично бива, живот нас је одвукао на различите стране, али је носталгија дедовином и пореклом одувек тињала, те сам се након пензионисања без размишања вратила својим коренима и почела да се бавим сеоским туризмом.
Унутар салаша влада хармонија природе, мешајући звуке ветра с песмом птица, а различити зелени тонови који преовладавају салашем, делују умирујуће на госте, жељне таквог природног окружења, далеко од буке и бетона велеграда.
– Имам своју баштицу и ту гајим поврће које се не ђубри, а имамо и воћки – казала је Звонимирка Ковачевић. – Гости имају прилике да пробају праву војвођанску кухињу с намирницима убраним већином из моје баште, правим колаче и кифлице, а они су и више него задовољни понудом. Зими немамо гостију јер је ипак хладно у природи, али смо ту од марта, па док нам време дозволи, до касно у јесен.
Према њеним речима, у склопу салаша је један апартман с две собе, трпезаријом, кухињом, купатилом и терасом с погледом на Бачку и равницу која се простире унедоглед. Осим различитих врста цвећа и дрвећа који харају салашем, присутне су и животиње, попут пилића, куца и маца, те се може рећи да је Цвејин салаш прави мали рај за обожаватеље сеоске идиле, коју осликава дивља и нетакнута природа.
Како је рекао домаћин Александар Цвејић, који је по струци агроном-сточар, њихов отац и деда су водили бригу о земљи и салашу, али времена су се променила, посао пољопривреде није ишао, па се обрадива земља око салаша морала дати у аренду (закуп). Ради се о два хектара обрадиве земље под арендом, док је преостали хектар величина салаша и чини га двориште, шума и башта.
– Живимо мирно и једноставно и трудимо се да наш салаш живи и не буде заборављен – рекао је Цвејић. – Немамо много гостију, мада и немамо велике капацитете за то јер имамо само један апартман с две собе. Нама је битно да гости који дођу могу потпуно да се опусте и уживају у звуцима природе.
И. Миклоши
Пројекат „Приградска насеља Новог Сада” суфинансиран је од Града Новог Сада, а ставови изнети у подржаном пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.
