Наравно, како би угођај био потпунији, јер се ипак нисмо нашли на своме, важно је и друштво, илити у овом случају особа која нас је угостила и примила у свој кутак - Валериа Бубало Варга. Стицајем околности повезавши се на друштвеним мрежама са њом, имали смо прилику да завиримо у њен (приватни) свет, али се тако још јаче повежемо захваљујући сличним интересовањима, па је логичан след био и да се сретнемо, баш код ње, баш овом приликом.
Наиме, бавећи се баштованством откако је почела да живи са тадашњим момком, а садашњим супругом на Телепу, имала је прилику да најпре експериментише са храном и тако „побегне” од мамине и бакине класичне кухиње. И онда је све кренуло више и интересантније... А сад, бар се тако чини, не постоји биљка која може да никне у њеном окружењу а да не може да заврши у лонцу, тигању и тањиру.
- Људима је углавном необично што користим коровске биљке, али оне нису коровске него јестиве и лековите - објашњава Валериа. - Једемо маслачак из баште, тушт који нам је замена за спанаћ, користимо и багрем, од њега чак правим и сируп, а цвет користим за салате. Иначе, ове године смо у башти кренули са грашком, парадајзом и паприком које имамо стално, а ту су и цвекла, блитва, лук, садили смо и шаргарепе, келерабу, зачинско биље које имамо током целе године...
Салата од маслачка и тачка
Једна од најдражих Валеријиних салата је она коју прави са маслачком. Припрема је једноставна и најпре је потребно скувати пасуљ, или користити онај из конзерве, потом скувати кромпир, и све поменуто помешати са листовима младог маслачка, млади лук, јабуково сирће, со, мало шећера, а може и мало павлаке. Салату можете сервирати уз брускете, тост, слане крекере, хлеб.
Остали чланови породице, супруг и двоје деце, истина нису увек расположени да једу такву храну, а понекад чак ни да учествују у њеном сађењу и спремању, али кад устреба - ту су.
- Када смо дошли овде августа 2015. године, кућа је била у јако лошем стању, била је запуштена, а овде где сад седимо била је права џунгла - присећа се наша саговорница. - Онда смо син и ја то раскрчили. Толико је било дрвећа, да смо прву годину ложили сва та дрва. Потом сам направила леје, а ове бетонске базенчиће смо затекли. Њих смо пунили земљом и од тога правили леје и сваке године у њих садим нешто друго. Сад су ту паприке, а прошле године је био карфиол, броколи и јагоде, зелене салате,... Ни не желим много овде да улажемо, јер не знам до кад ћемо бити овде, ипак је све предвиђено за рушење и изградњу зграда.
И заиста, ужитак у припитомљеној шумици нарушавала је само непрестана бука с околних плацева с којих, као печурке, ничу вишеспратнице. Желећи да побегне из поткровља, у ком су неко време живели на Новом насељу, Валериа је маштала о салашу или макар некој кућици у приградском дворишту. Међутим, због деце, која нису желела да напуштају град, успела је да пронађе оазицу усред бетонске џунгле, па докле год она успевала да одоли зубу инвеститорских багера.
- Мени је страшно што су около све зграде. У почетку нисам знала шта да радим док су машинеријом чупали велике орахе... Нама су разрушили део оставе за дрва. Није нам било свеједно кад су кренули с радовима, а онда се још сетим оне приче о рушењу туђих кућа - забринута је Бубало Варга за будућност своје породице.
Осим „прчкања” по баштици, Валериа у слободно време штрика и прави цветне аранжмане за прославе. Нажалост, тога је све мање, али енергија и креативни дух наше суграђанке не одустају, већ с осмехом на лицу смишљају неки нови необични рецепт.
Леа Радловачки
