У дворишту које се налази уз долму за Камењар, на самом крају Телепа, Новосађанка Александра Колар креирала је мало природно царство за сва чула. Њену башту, коју свакодневно својим цвркутом поздрављају разне и необичне врсте птица, красе бројне сорте цвећа, претежно црвене боје. Међу њима су најбројније руже, бегоније, мушкатле, како оне аутентичне, домаће, тако и шаролике и светлолисне. У шареном и мирисном врту, место су пронашле и биљке које је Александра доносила из приморских крајева, попут јука, олеандара и дебелолисних алоја, али и несвакидашњих врста медитеранских сукулената, који, како и сама каже, прошаравају и обогаћују њену башту.
– Моја мама је одувек волела цвеће и неговала га је, али ја ту љубав нити сам делила, нити сам разумевала дуги низ година – прича Александра Колар, једна од учесница на овогодишњем конкурсу „Најлепша башта Новог Сада“ који наш лист реализује у сарадњи с Колор медија комјуникејшнс и Новосадском ТВ, и додаје да је временом, уз сазревање и пресељење у кућу, почела да увиђа лепоту цвећа и осећај смирења који јој даје. – У овој ери живота, која подразумева масовне комуникације и много сензација за сва чула непрекидно и у којој смо бомбардовани разноразним садржајима, чупкање корова, штрицкање лишћа, размишљање о томе којој биљци ће која позиција бити најугоднија – нешто је што заиста чисти мисли и ум. То доприноси балансирању дисања и стварно се човек бави нечим што је и веома лепо и што одговара на пажњу.
Наша саговорница додаје да се често нађе на мукама јер је у непрестаној борби с коровом, инсектима и штеточинама, али истиче да јој је изазов и да нађе неки нови начин који би спречио да уништавају њене биљке, а који би био природан и хуман.
– То је онда задатак за себе и има неку врсту изазова, истраживања и откривања нових ствари, а награда је стварно лепа јер, када се буди нови лист или цвет, то заиста изазива у човеку посебну врсту радости и задовољства, барем у мом случају – истиче Александра Колар.
Она за себе каже да је баштенски аматер, ентузијаста кад има времена. Додаје да је у слободно време књигољубац, а у радно – особа задужена за интерне комуникације у једној ИТ компанији. Како каже, бављењем цвећем, коровом, бубама и птицама покушава да успостави баланс и одмори се од седења и фокуса на екран рачунара и телефона.
– Интернет је огромно поље и за размену знања о баштованству, а наравно, увек се нешто сазна и у директним контактима с људима које везује исто интересовање и љубав, на цветним пијацама и у пољопривредним апотекама – наглашава наша саговорница, и додаје да сада и неке мобилне апликације могу помоћи да се препознају врсте цвећа.
Александра истиче да не можемо све око себе да променимо, али зато можемо да оплеменимо простор у којем боравимо. Због тога и сама воли хортикултуру, а додаје да, што више људи учествује у нашем конкурсу, то ће се и љубав према цвећу ширити и више њих ће се прикључивати.
Изгледом и опремањем баште најћешће се бави сама, али у свом хобију има и велику помоћ супруга, који јој је, како каже, и саветодавац и критизер, који помаже у премештању, орезивању и кошењу. Њихов син, додаје Александра, није још увек превише заинтересован за помагање у башти, а кроз смех додаје да га више нервира што она брани биљке од његове лопте, због које неретко страда по који цвет.
Наша саговорница је у башти садила и лаванду, босиљак, али и сукуленте који не захтевају посебну бригу, па лако презиме. Уз башту се налазе и стабло ораха, кајсије, коврyавих врба и леске.
– Иако он најмање везе има са мном, највише волим 45 година старо стабло великог ораха у дворишту – каже Александра. – Посебан је зато што је моћно стабло с огромном крошњом и зато што је сведок неког ранијег периода, када је на месту где је наша кућа сада била једна читава орахова шума. Везена сам за ту причу и период, о којем ми сведоче комшије кад су они као деца, а сада су већ у озбиљним годинама, ту садили младе орахе.
В. Бијелић
