Наша саговорница каже да се сама пријавила на конкрус у коме се бира најлепша башта, а да цвеће воли од малена, те да је ту љубав пренела и на своју децу, супруга...
- Пре четири године смо на овом простору, где се сада налазимо. Преуредила сам двориште по свом укусу. У сваком цвету видим душу и сматрам да се тако треба опходити према свим биљкама, животињама, као и према људима – каже Сандра.
Поред пузавица, своје место у овом малом рају пронашао је црвени берберис, односно црвенолисни хималајски бор који је, каже Сандра, веома нежан са својим иглицама. Обрадује му се сваки пут када га види и зато, каже, тако расте и напредује.
- Имам руже, а отац ми је поклонио црвенолисни јавор који обожавам. Ту је клека коју сређујем, сечем, имам пузавицу којој не знам име, а која је успомена од моје покојне маме. Та биљка је попут оног дрвета што је под заштитом државе. Нико не сме да приђе, нико не сме да стане, да откине ни листак, то је просто тако. Олеандер сам добила од кумова, а један сам донела с мора. Има рози, боје кајсије и ваниле. Када сам ломила пелцер на мору, морала сам да идем на шивење руке, пошто сам се повредила. Међутим, тај на који сам се посекла није успео, односно нисам га донела јер је остао на крову кола – појашњава Сандра.
Поседује и велику банану, већ две године. Успева у саксији, а током хладних дана је у затвореном простору. Банана тражи доста сунца и пуно воде. Мушкатле су се ушушкале на белом бициклу у дворишту. Дихондра, украсни кромпир који се сместио између мушкатли, део је овог цветног раја. Украсни кромпир не цвета, изузетно је декоративан, лишће је различитих димензија, а светлозелене боје.
Иако је на малом парчету земље, по, како каже, њеном укусу настала башта, она је и терапија за душу.
- Изађем да напуним батерије и када се изнервирам на послу ту је цвеће да ме опусти. Имам неки лист, који треба да се чупне, израсте неки нови цвет и слично. Када ми неко од пословних пријатеља дође, он види башту, која је заправо оличење мене, јер сам целу себе дала у то, доста љубави поклањала, када год имам времена. Мимо папира, мимо мог посла, пошто сам административни радник, изађем у баштицу и сређујем и на тај начин пуним батерије - каже Сандра.
У просеку јој треба до сат времена да залије цвеће које се ту налази, али каже јој то, пре свега, представља задовољство. Не воли да јој је биљка у прашини. Иако није нимало јефтино задовољство, цвеће ипак враћа љубав коју добија, тако да ово шаренило ипак нема цену. - Како сваку биљку посматрам као живо створење, тако се трудим да од свега направим пелцер, ако не успем, бар сам покушала да је спасем - каже она.
Цвеће које не може да презими напољу, уноси на сигурно како би и следеће године пленило двориште пословног простора.
С. Аничић Илић
