„Често се из финансијских или неких других разлога деси да немате друштво за путовање. Тада помислите: шта нас то спречава да одемо сами“, каже Лука.
„Иако са својих 17 година нисам био толико храбар, зацртао сам себи да ћу отићи на концерт Лејди Гаге, те сам купио карту да се не бих предомислио. Мада ме је у Бечу сачекао друг, град сам обилазио сам јер је он морао бити на послу. Захваљујући мапама, мобилном телефону, пролазницима и сопственој комуникативности, успео сам да се снађем па своје прво искуство памтим као позитивно“.
Он тврди да досад није доживео неку непријатност, можда и због тога што се није сусретао с потпуно другачијим културама. Деси му се да залута или уђе у погрешан превоз, али то не сматра незгодом већ приликом да открије нешто ново: само помисли да је тако требало да се деси и буде му забавно.
„Људи ме питају: „Откуд то да тако често путујеш? Одакле ти толико новца?” То је био разлог да започнем свој блог „Maps of Pablo”. Свако моје путовање изискује минималан буџет јер постоји гомила цака. Једна од њих везана је за куповину карата. Ако са свог компјутера константно проверавате цену карте за одређену дестинацију, алгоритам ће запамтити да сте заинтересовани за њу, што ће авио-компанији бити разлог да повиси износ и наведе да су остала, рецимо, још само два места. Уколико одете на други компјутер и погледате с друге ИП адресе, видећете да није тако. Није то велика уштеда, можда пет или десет евра, али свака сума много значи. Постоји и BlaBlaCar, апликација за повезивање људи који путују својим колима до одређеног места и вољни су да повезу неког по извесној цени. Од аеродрома, који је удаљен сат од Париза, редовна карта износи 15 евра, а овако ме је коштала осам“, објашњава Лука, и додаје да је „couchsurfing” једна од опција коју није пробао, али сматра да је одлична.
„Будући да је Београд увео летове Wizz Aira за Париз, повратну карту сам платио 45 евра. Наравно, нисмо слетели на главни аеродром, али пошто сам искористио BlaBlaCar, укупно сам потрошио мало више од 50 евра. Сви мисле да је Париз недостижан, а, ево, ја сам досад био већ три пута. Храна у метрополама није јефтина, мада, ако истражите пре тога сајт TripAdvisor или форуме, пронаћи ћете где је добра а приступачна. Најбоља је ствар кад познајете неког локалца који ће вас одвести на таква места”, преноси наш саговорник своје искуство.
С људима се упознаје преко интернета и у свакој држави има понеког пријатеља. Осим тога, тврди да се у кафићу, клубу или лети на тргу, уз флашу пива, као код нас на Кеју, лако започне разговор.
„Нисам приметио да странци имају предрасуде према нама. Једино што не знају где је Србија или је помешају са Сиријом. Увек се трудим да им покажем слике своје земље и позовем их у посету. Ето, ових дана ће ми доћи на две недеље другарица код које сам боравио у Паризу”, каже Лука.
Студије Нових ликовних медија на Академији уметности, путем размене, одвеле су га прошле године на југ Шпаније – у Гранаду. Због фасцинантних Гаудијевих архитектонских решења, Барселона никог није оставила равнодушним, па ни њега, због чега му је намера да тамо крене на мастер студије.
„Пошто сам прилично добро упознао континентални део Шпаније, следећа планирана дестинација ми је Мајорка, након које ћу продужити до западне обале Португала и сунчаних плажа Атлантског океана”, додаје он, уз напомену да би волео да у догледно време посети Скандинавију, Индонезију и афрички континент.
Од искустава која је стекао, његови пријатељи засад користе углавном трикове за јефтин превоз. Каже да наши људи из комфора, страха или незнања, мислећи да су најповољније „фирст минуте” или „last minute” понуде, углавном путују преко агенција.
„Не може свако да изрежира своје путовање. Иза доброг плана стоје сати седења пред компјутером, где проналазим шта ћу и како обићи, те могу ли негде искористити попуст за студенте. Не чини путовање луксузним новац већ све оно што упознате, доживите и научите”, наводи млади глобтротер.
С. Милачић
