Међутим, да би његови текстови добили заслужене корице, мора да пронађе некога ко је заинтересован да их међ њих и смести. Будући да његова дела нису профитабилна, јер циљна група није нарочито велика и не захтевају велики тираж, пред њим није нимало лак задатак.
- Ја сам врло плодан писац, али ми сви траже да платим - жали нам се рођени Ковиљчанин, који нас је по други пут примио у свој дом како бисмо причали о писаној речи.
А његова супруга Миланка, звана Маца, добацује: „Боље да си свирао и певао, више би зарађивао!” Међутим, чини се да се чика Бошко не каје што није отишао у „свирце” јер ипак више може да исприча овако, него кроз песме. Али, кад већ причамо о томе, наш домаћин припрема и три књиге о народним умотворинама које је прикупљао од малена, с тим што би две биле збирке бећараца.
- Иако сам скупио више од 10.000 бећараца, планирам да објавим око 1.000. Поделио бих их у две књиге. Једна би садржала лирске, који се увек и свугде могу певати, а друга би била она са еротским, безобразним бећарцима који се певају увече на веселим скуповима, кад децу отерамо на спавање - прича нам кроз смех деда Бошко.
Списак имена важних људи
Златна књига љубави и пријатељства „Стаза”, реч која има два акцента на првом слогу - краткоулзазни (стаза) који означава стазу, пут, путању, и дугоузлазни (стаааза) који представља надимак Бошкове мајке Стане (Стазе). Наиме, реч је о збирци имена особа с којима је Брзић имао лепе односе, који су му нешто значили и којих се радо сећа.
- Ту ће бити и име бабице која је помагала мојој мајци да се породи са мном - објашњава наш саговорник. На списку ће бити и ваша имена (Шушњевић и Радловачки) и навешћу вас као сараднике. Само да нађем некога ко ће хтети ово да објави.
Прича о бећарцима нас води у време када је наш саговорник са 14 година хтео да упише учитељску школу. На пријемном испиту морао је да пева како би се проверило да ли има слуха. Међутим, за ту прилику није умео да отпева ништа пристојније и пригодније осим бећарца ког се у тренутку сетио...
- „Сви бећари жене отерали, моја дама отишла је сама”, кренем ја да певам, а наставница, која је седела за клавиром, почне да свира нешто друго и ја почнем то да певам - присећа се Бошко Брзић.
Иако је прошао и сито и решето, наш домаћин за себе тврди да ни у 86. години није довољно зрео.
- Лакше ми је да дефинишем своју незрелост, него шта треба да урадим да бих себе сматрао зрелим - правда се наш саговорник.
Једна од књига у најави тиче се датума ослобођења села у Војводини заједно са западним Сремом и Барањом с краја Другог светског рата, али деда Бошку недостају датуми за десетак села, од укупних 620, што кочи читаву причу. До тада, сви папири чекају своје време, уредно поређани по фасциклама с називима, да се случајно нешто не загуби.
Л. Радловачки
