„Динар се ’топи’ у Дунаву”, написао је пре пола века колега који је потекао и живео у Сремским Карловцима, Радивој Ковачевић Фрајлих, на страницама „Новосадске хронике” нашег листа, представљајући искоришћене и неискоришћене потенцијале и лепоту тог места, коју је и Доситеј Обрадовић описао у свом „Животу”, а о Бранку Радичевићу да се не говори. Трудећи се да задржи непристрасан став, набројао је Фрајлих све предности, али се није либио да наведе и мане Сремских Карловаца, као једне од зелених оаза Новосађана.
Управо је дунавска обала туристички ресурс који Карловци ни 1970, а ни данас, нису искористили на прави начин, мада има доказа да је пре стотину година ситуација била сасвим другачија.
„Поред центра, тог бисера Карловаца, дунавска обала је исто тако добар мамац за људе жељне мира и одмора. Два рибља ресторана на дунавској обали, Дунавац – рај за спортске риболовце и плажа (нажалост, још увек неуређена, која сваке недеље у време купалишне сезоне привлачи на хиљаде купача из Новог Сада и Београда), чине Карловце још првлачнијим”, написао је у том тексту пре 50 година Радивој Ковачевић Фрајлих. Навео је и да се председник Савета месне заједнице Петар Кнежевић Пеша вајкао да МЗ није у могућности да обезбеди минимум комфора купачима.
„Неколико тушева, чесма и санитарни чвор, уз неколико кабина, довољан је комфор за купаче, који траже што више природног, а то је оно што једино имамо”, објаснио је Пеша нашем колеги. Чак су се и риболовци жалили да им никако не полази за руком да отворе сервис за изнајмљивање чамаца и риболовачке опреме јер нису наишли на разумевање власти, због чега су остали без тог мајдана новца, па отуда и констатација да им се динар топи у Дунаву.
Динар и данас не убиру с Дунава, а Карловчани, чекајући деценијама да се локална власт сети да им обезбеди плажу на десној обали, којом су се у првој четвртини 20. века поносили, задовољавају се оним природним, што једино и даље имају. Годинама се за купање користи острво, које зову на најразличитије начине, али то је посебно ове године, у доба короне, оаза одмора и уживања, не само домаћег становништва него и посетилаца из Новог Сада и Београда. Острво или ада, како су га некада називали, било је место за купање и почетком прошлог века, када је на карловачкој обали постојала уређена плажа са чак 40 кабина!
Сервиса за изнајмљивање чамаца нема ни данас, осим ако се под тим не подразумева то што поједини власници пловила уз одређену надокнаду превозе све оне који би провели викенд насред Дунава, на пешчаној плажи попут неке на Медитерану или на неком другом мору, са шумицом у позадини као природним хладом. Овог лета било и оних који су тамо уживали и преко седмице.
Критички се Фрајлих осврнуо на недостатак „слуха” угоститеља који, у време када туристи долазе, а то је недељом, држе затворене локале – у првом реду је мислио на посластичарницу „Мињон” и ресторан „Турист”, који су радили у склопу угоститељског предузећа „Звезда”. Мора се признати да сада баш и није тако. Ако нешто у Карловцима ради, онда су то кафићи и кафане. Једино где туристи могу да пољубе врата јесу неке установе, које сада, као и пре пола века кафеyије, ставе катанац на врата онда кад не треба.
Ситуације није иста ни када је реч о музеју, тачније, тадашњем „Бранковом музеју” који је и тада био депанданс Музеја града Новог Сада. Пре 50 година, по Ковачевићевом писању, музеј није имао стручног водича, него је посетиоце кроз поставку водила домарка. Данас то, осим водича, раде и музејски саветници с високим звањима.
Још једна ствар из Фрајлиховог текста је иста – липа нигде на свету не мирише тако као у Карловцима! Била је то констатација представника једне стране делегације која је боравила у Новом Саду и свратила до Карловаца. Тај светски путник је, усхићен архитектуром карловачког центра, зеленилом и обалом, изјавио: „Прошао сам много света, али нигде нисам осетио овакав мирис липе и лепоту за око и душу”.
Зорица Милосављевић
