Ако и има још таквих у нашој држави, могу се избројати на прсте једне руке. Раде исто што и професионални ватрогасци, некад и више, разлика је само у томе што је првима то посао, а њима тренутно у категорији врло опасног и скупог хобија, с обзиром на дотацију Града којом се покрива само месечна режија, док је остало под паролом „снађи се”.
„Кад ме питају шта је делатност друштва, не знам шта да кажем“, објашњава Игор Сић.
„Како да се категоришемо? Као друштво које се бави заштитом од пожара, као спортско удружење, пошто учествујемо у великом броју физички врло захтевних такмичења, као културно-образовна установа, будући да држимо предавања деци и одраслима, а правимо и представе и изложбе за малишане, или као музеј, јер имамо раритете попут прве добијене моторне пумпе из двадесетих година прошлог века и ватрогасних кочија из 1904?“
Пре 30 и више година, одговор на питање ко су добровољни ватрогасци био би - грађани Петроварадина. У данашње време, ко год жели, од доктора наука до неписменог човека, може бити активан или помажући члан.
„Некад је чланство било статусни симбол који се преносио на наредне генерације. Ја сам, рецимо, трећи у свом породичном стаблу. То је традиција која, нажалост, изумире јер се демографија у Петроварадину знатно променила“, додаје он.
Иако је списак ствари које су потребне том друштву подугачак, истиче да им је најважније да држава препозна корист од добровољних ватрогасаца те да реши финансирање и њихов статус у целом систему Републике Србије.
„До деведесетих смо били опремљени за све. Знало се кад МУП добије нова возила, она што не користи – а ништа није било старије од десет година – пребацује добровољним друштвима. Раније смо имали три ватрогасна камиона, а сад смо остали на једном старкељи, добијеном 1983, који није млад нити леп, али је функционалан. С њим излазимо на интервенције, али и на промоције, да би људи видели чиме располажемо“, објашњава наш саговорник.
Буђење хуманости од малих ногу
Петроварадинско Добровољно ватрогасно друштво посебно је поносно на свој подмладак који чине деца од 6 до 16 година, док тренутно најмлађи помажући члан има свега неколико месеци и син је њиховог колеге. Зато, осим курсева за пионире-ватрогасце, такмичења у знању и вештинама, организују и дечје хуманитарне акције.
Последња је била донаторска изложба ликовних радова „Мали ватрогасци с љубављу”, која је имала за циљ сакупљање новца за куповину новогодишњих поклона социјално угроженим малишанима Петроварадина. Тако је 56 пакетића развезено до њихових кућа ни мање ни више него – ватрогасним колима, што није био нимало лак задатак с обзиром на уске улице. Дарова увек буде и за децу чланова Друштва, и то двапут годишње: за Нову годину и Ускрс.
У последње време Сић иде с екипом на сваку интервенцију јер је као главно одговорно лице дужан да процени њихове могућности.
„С обзиром на лошу опрему, некад морам да кажем: „Људи, ово није за нас, повуците се!”, јер није ми у циљу да се неко повреди“, каже он.
Због близине новосадске ватрогасне јединице, рекло би се да нема преке потребе за овим друштвом. Међутим, реална ситуација је другачија.
„Треба знати да професионалних ватрогасаца у Новом Саду има 80, рачунајући команданта, заменика, шефове и остале, а оних који излазе на терен је тек 15-20“, открива Сић.
„По неким стандардима, један ватрогасац иде на 1.000 грађана. Чак и да преполовимо број од отприлике 300.000 становника у Новом Саду, треба им 150 људи. Кад избије већи пожар, 15 људи није ни близу довољно. Раде нон-стоп, преморени су и психички оптерећени, док у Новом Саду има још 14 добровољних друштава. Немају, додуше, своја возила, али имају формирану групу људи која може да изађе на интервенције. Ако професионалаца нема довољно, зашто не уложити ситан динар да би добровољци добили потребан минимум и придружили им се као испомоћ? Ако ми желимо да помогнемо, зашто то не искористити?“
С. Милачић
