У плану је и издавање специјалног броја „Карловачког богослова“, школског листа, који ће се осврнути на протеклих 225 година уз фотографије, од којих најстарија потиче из 1878.
Тај велики јубилеј, сматра садашњи ректор Карловачке богословије протојереј мр Јован Милановић, прилика је да се питање црквене просвете стави у центар пажње, као и да се представи живот и рад училишта некад, али и сад, те истакне његов значај.
Богословију, петогодишњу теолошку школу интернатског типа, данас похађа 91 ученик из Србије и иностранства, отприлике из свих крајева које је обухватала некадашња Карловачка митрополија.
Предмети које изучавају могу се поделити у три групе. Прву групу чине историјски предмети, па тако ђаци уче општу и светску историју, општу историје цркве, историју Српске православне цркве, библијску историју.
У другу групу спадају теолошки предмети, а у трећу језици, будући да уче руски, енглески, црквенословенски, грчки, латински и српски. У наставни програм увршћени су им и предмети из области методике и дидактике.
– Богослови се на темељима хришћанског етоса и начина живота уче заједништву и служењу другоме – истиче ректор Милановић. – Служити другоме често подразумева да мораш прећи преко себе, а то значи борити се са својим слабостима и искушењима и радити на томе да будемо бољи људи. У том превирању смо сви заједно, и професори и ученици. Богословија је била и остала кошница из које излеће јато свештенослужитеља и, по нашим проценама, завршило ју је више од 3.500 свештеника.
По речима ректора Милановића, реновирање зграде интерната да би се побољшали услови боравка ученика, унапређење информатичких и технолошких капацитета школе, у оквиру чега би ваљало размишљати и о такозваној паметној учионици, опремање дневног боравка за ђаке, у којем би проводили време између наставе, део је онога што данас недостаје том училишту.
Одлука о оснивању генералне семинарије за потребе образовања свештеничког подмлатка свих припадника православне вероисповести у Хабзбуршкој монархији донета је на Темишварском сабору 1790. Цар Леополд Други је 13. маја 1791. именовао Фрајхера фон Струпија да преузме у своје руке све око градње училишта у Карловцима. На основу његовог извештаја, цар је септембра исте године објавио декрет којим наређује да се семинарија подигне у Карловцима, „на месту које је предложио Струпи, обезбеђеном од пожара и поплава, подаље од осталих зграда, на уздигнутом плацу недалеко од митроплијске резиденције“. Цар је чак декретом из октобра исте године тражио да архимандрит Јован Рајић напише уџбеник за будуће училиште, али је он, не слажући се с идејом о отварању семинаријума, сматрајући их типично католичким институцијама које раде по јединственом наставно-образовном плану, тај предлог одбио, па и то да предаје и сачини програм и план семинарије.
Верује се да је под утицајем Јована Рајића и митрополит Стратимировић био против таквог училишта и залагао се за мале дијецезалне клирикалне школе у седиштима епархија и под директном контролом епископа. Промућурни митрополит Стратимировић искористио је политичку ситуацију у монархији, тачније, рат који је Француска објавила Аустрији, због којег је двор стегао каиш и обуставио давања за јавне радове, и о свом трошку отворио 1. фебруара 1794. године малу клирикалну школу за образовање свештеничког подмлатка из сремске архидијецезе, за коју је већ издејствовао дозволу, обезбедио школски простор и изабрао протосинђела Петра Јовановића Видака за наставника. Био је то почетак рада Богословије која је за 225 година прошла кроз многобројне потешкоће и искушења.
