За нас који смо тад били клинци на крају основне школе све је било узбудљиво – били су то последњи дани владавине тадашњег великог вође, и ако нису већ хтели да нас приме у Отпор пошто нико у мом друштву није напунио шеснаест, бар смо тамо, на Егзиту који је, чини се, трајао цело то дуго лето, могли да се играмо револуционара, да заверенички носимо беyеве, да вичемо “готов је” на панк свиркама, и да се весело трудимо да не отпаднемо са скромних дрвених трибина на неком од махнитијих концерата. Био је то последњи издисај старог времена кад је било могуће другара изгубити у гужви јер нико није имао мобилни, када смо нове синглове први пут слушали на топ листама на Трећем каналу или НС плусу, и кад је домаћа рокенрол сцена била далеко забавнија и разноврснија него у годинама које ће доћи, могуће због тога што дистопијско окружење заправо одлично погодује алтернативним музичким правцима, могуће зато што је трава увек зеленија негде далеко иза тебе. Свеједно, сећам се да су нам тад домаће свирке биле сасвим довољне, и да смо се за њих спремали преснимавајући нездраве количине касета, уз махниту јурњаву кроз стан до касетофона када би нека ретка песма кренула на радију. (Ово је обично резултирало недостатком почетака на већини мојих плејлиста, што је и даље био бољи сценарио него када би реклама за дисконт пића или месару упала на половини омиљене песме. Кунем се да и сад знам напамет бројеве телефона новосадских фарбара која одавно више не постоје.)
Оно што је најбизарније у свему је што се и мени сад чини као да сам живела у време диносауруса. Зар је могуће да нисмо од било које песме на свету, хеј, од било ког податка који могу да замислим, удаљени само један клик? Зар је могуће да није увек било тако? Да ли су се концерти страних музичара стварно некад чинили као немогући?
Егзит се мењао пратећи дух времена, и ја, као припадник онога што на Западу сада зову размаженим миленијалцима манично окренутим новим технологијама, интернету и путовањима, одлазим на овај савремени Егзит који се претворио у фестивал пенушаве светлости и разнобојних пиксела са лед екрана и идем на наступе највећих звезда целог света као да је то најнормалнија ствар одувек. И смешна је та, варљива, људска природа која се прилагођава брже него што и приметимо да се нешто уопште променило – ових дана успут читам коментаре неког Турчина који на једном од најпопуларнијих америчких сајтова Редиту тражи савете за Егзит на који се спрема да допутује.
Када одмотам филм уназад, и сетим се како смо на онај нулти Егзит, на склепаним трибинама, долазили као клинци да гледамо поподневну пројекцију “Казабланке”, у малој земљи солидно одсеченој од света, и када то упоредим са Егзитом какав је сад, и нама какви смо сад, искрено, нисам сигурна ни да самој себи верујем да нисам све заправо измислила.
Свеједно, видимо се на Тврђави и ове године!
Настасја Писарев
