Сама кућа је стара више од стотину година и купили су је Немци док је још била под трском, а не под црепом. Чак и на главној греди стоји урезан датум кад и ко је кућу изградио, али садашњи власници не могу да пронађу тај „печат”.
– Имамо и шетачку – то је ходалица за бебе, а обруч је веома узак јер су некадашње бебе биле баш ситне – прича сувласница Етно-куће Јасна Легињ, објашњавајући да се неко посуђе и данас може користити, али да је највише одушевљава намештај који је „прављен да траје”. – Што је то добро направљено! Ја користим орман који има 60 година, то је право дрво, кад ставиш одећу у њега, она мириши недељама. Искрено, могла бих да замислим себе да живим у тој кући.
Што и није далеко од истине, будући да су под тим кровом живели Јаснини баба и деда, а и сама је доста времена проводила у тим просторијама. Како каже, идеално је лети бити у кући јер је од набоја и изолација је фантастична, али зими није баш захвална.
– Живимо у модерном, али се трудимо да сачувамо и традиционално – наводи наша саговорница. – То је наш пројекат који смо почели 2012. године када је деда преминуо. Кренули смо да сређујемо јер, да смо оставили, пропало би. У првој соби је био сав намештај, на тим креветима су спавали моји стари родитељи, односно баба и деда, и како се сећам, одувек је то тамо. Деда никад није дао да се ствари дирају.
Највише гостију имају од пролећа до јесени. Како Јасна Легињ каже, долазе им посетиоци из целог света, али највише из Словачке, Мађарске и Србије. Додуше, на врата им је покуцао и један Јапанац, који се одушевио кућом, а нарочито величином плаца јер је навикао да су простори за живот много мањи.
– Све зависи од особе. Има младих којима се све то свиђа, који желе да науче и осете све. Деца из Словачке су нам била и била су одушевљена али су хтела што пре да оду. Старији су одушевљени јер неко ради на томе да се те ствари сачувају. Неки, чак, коментаришу да су се играли с неким предметима које виде код нас, а млађе највише занима где је ту ТВ – прича наша саговорница.
У кисачку Етно-кућу сви су добродошли, али је пожељно да се заинтересовани најаве бар дан раније да би Јасна и њена мама припремиле традиционалне словачке колаче. Такође, функционишу на основу добровољних прилога које посетиоци оставе ако желе, а за сада је једина опција посета објекту без могућности да се ту и преспава.
Од прошле године у Етно-кући се организују и радионице за децу. Малишани праве хаљине и кућице за лутке.
– Важно је да све то радимо због идентитета, да не заборавимо одакле смо дошли, да се не изгубимо у мору технологије, да не заборавимо своје корене – каже Јасна Легињ. – Етно-кућа служи да покажемо како су наши преци живели кад није било телевизије, компјутера, централног грејања...
Л. Радловачки
