Редова испред продавница, апотека и пошта, истини за вољу, има баш као и у граду, људи носе маске и рукавице, али на први поглед атмосфера је уобичајена и не одаје утисак лошег расположења или страха. Такву атмосферу је јуче у преподневним сатима наша екипа затекла на улицама Футога.
– Помажем старијима кад им је потребно, а с родитељима се договарам, они немају више од 65 година – рекла је Љиљана Б. (25) – Понекад оду и сами, мада се и они труде да што мање излазе. Код куће гледају телевизију, решавају укрштене речи... Тешко им пада та ситуација, досадно им је због непрестаног боравка код куће, као и нама, младима. Свима нам је досадно због тога што од пет сати по подне морамо да будемо код куће. Срећом, радим у граду у трговини, сваки други дан идем на посао па ми време брже прође. Из угла трговца, морам да признам да је тешко, поготово у граду, пошто велики број људи на различите начине не поштује уведене мере и веома нам је тешко да изађемо на крај с њима јер их ми, као трговци, упозоравамо.
Споредне улице Футога претежно су празне, а у центру насеља веома је живо јер људи обављају свакодневне потребе.
– У почетку је било много старијих, сад су се, изгледа, већ уплашили, па слабије долазе, поготово током последња два дана – каже трговкиња Милица Санковић (21). – За мене актуелна ситуација не представља проблем, поштујем правила и немам чега да се плашим. Јесте да смо ми, трговци, више изложени контакту с људима, али чувамо се. Иначе, помажем старијима око себе. Код куће имам баку, а и теткама доносим намирнице које су им потребне. Мени није тешко, а за њих је боље да седе код куће. Родитељи су млађи, али ни они не излазе. Добро је кад неко има некога ко заиста може да му помогне.
С обзиром на то да су пијаце затворене, људи се и с продајом и куповином сналазе на различите начине, а коме су потребне намирнице попут воћа, поврћа и јаја, у Футогу не мора да чека у реду пред супермаркетима. Појединци те производе продају пред кућама, мада је то био случај и пре проглашења ванредног стања и увођења полицијског часа.
– Овде продајем већ седам година, имам своје редовне муштерије, а откако не ради пијаца, код мене купује и већи број људи – потврђује Р. Ј., испред чије капије је занимљив шарени призор импровизоване пијачне тезге. – Ипак се људи више боје глади него вируса. У набавку намирница које продајем идем мало даље, па то одузима време, али сад ми и ћерка помаже. Код мене је увек свеже, заиста се много трудим и уз то храним двоје деце.
У оваквим тренуцима искуство и глас разума свима добро дођу, а на улицама Футога срели смо и такве.
– Сналазим се, па ми, старији, другачији смо од вас, младих – расположено је потврдила Вера Мијић (63). – Сачекате на оволико шећера, оволико брашна, добро још није почело као што је било у неко наше време – дај шољицу уља... И ту се нађе мало кромпира, спреми се нешто „на кашику“... Млади навикли само на продавницу – и доручак. Ми, стари се снађемо, и од ништа направимо нешто. Свакако смо живели. И сад би требало мало да се врати то време, да деца једу ’леба и масти. Било је то неко другачије и боље време, и људи су били срећнији. Ипак, овде на селу је мало другачије. Моји унучићи су пре неки дан све прекопали испред куће. Посадили су ми цвеће и ја сам их частила кокицама. Добро је то за њих, иначе само гледају у телефоне и компјутере, ја бих то све побацала. Сад су и они постали другачији. Не траже ми више сок из продавнице, него питају имам ли сок од зове, који правим. И траже кувани пудинг, а не онај куповни. Сад маме све треба да имају варјаче и кромпир-чорбе. Некад је то тако било – и доручак и вечера кувани, није било фрижидера. Сад мало више времена и с дедом проведем. Он много гледа телевизију, другачији је тип личности, ја сам активна. Ваљда ће ово све бити добро.
Б. Павковић
