Ова градска четврт на истоку се граничи с Булеваром ослобођења, на југу с Булеваром цара Лазара, на северу се протеже све до Футошке улице, док је на западу омеђена улицама Војводе Книћанина, Атанасија Герецког и Ђорђа Сервицког. Као таква има сасвим довољно места да окупи бројне виђене и славне руске књижевнике, чија имена носи већина сокака којима је испресецана. Баш овде, унутар простране градске четврти дуг низ година руски великани различитих генерација, књижевних праваца и епоха као што су Пушкин, Толстој, Гогољ, Љермонтов, Чехов и Крилов, једни другима праве друштво...
Александар Сергејевич Пушкин (1799 – 1837) био је, како многи критичари истичу, најбољи руски песник и отац модерне руске књижевности, који међу првима пише народним руским језиком. Свако ко иоле познаје руску књижевност, пролазећи Пушкиновом, на тренутак ће се присетити „Евгенија Оњегина“, романа у стиху и приче о романтичарском јунаку немирног духа, који истовремено и бежи од света и тражи своје место у њему. Живот и стварање овог писца праћени су бројним интригама. Он је први руски аутор који покреће идеју да "мали" човек није нужно добар и поштен, како га сентиментализам упорно приказује. Тиме руску књижевност лишава стереотипа, а будуће генерације провоцира да дубље промишљају на ову тему... Пушкин је за живота био прогнан у Сибир и на Кавказ, а преминуо је 1837. године на Црној реци од последица рањавања у двобоју. Тако је овај трагични свршетак, уједно и последња испричана интрига о њему. Руски романтичарски песник и писац Михаил Јурјевич Љермонтов (1814 – 1841) из више разлога може да се окарактерише као Пушкинов следбеник и наследник. Следио је његовог Оњегина, градећи лик јунака Печорина, а наследио песникову судбину. Наиме, након што је Пушкина на двобоју усмртио Жорж Дантес, гардиста царске коњичке гарде, Љермонтов пише песму упућену цару Николају И Павловићу, тражећи освету над убицом. Овом песмом Љермонтов упире прстом у стубове руске високе класе, због чега га цар прогони на Кавказ. Да изненађење буде још веће, животни век Љермонтова завршава се "пушкиновски". Усмртио га је прецизни хитац испаљен у двобоју, који само две године раније предсказује погибијом Печорина у свом једином роману „Јунак нашег доба“... Једна од улица на Грбавици посвећена је руском реалисти украјинског порекла Николају Васиљевићу Гогољу (1809 – 1852). Он на Пушкинову провокацију о "малом човеку" одговара приповетком „Шињел“, приказујући пут којим се понизни, сиромашни чиновник развија у материјалисту и лопова. Касније су под Гогољевим "Шињелом" стасале генерације великих реалиста, који су од лопова и преступника правили централне јунаке својих романа. О њему су својевремено кружиле приче како је у честим налетима „религиозног лудила“ спаљивао своје рукописе, кајући се за раскринкавање лицемерних руских верника...
Када бисмо питали Русе ко им је омиљени писац, одговор би засигурно био Лав Николајевич Толстој (1828 – 1910). Чак и они суграђани којима опус руског аутора није најпознатији, чули су за трагичну јунакињу Ану Карењину, протагонисткињу истоименог романа. Онај ко није прочитао средњошколску лектиру, углавном, као изговор наводи пишчеву опширност у излагању, а нарочито на месту где Љевин, на десетинама страна, неуморно коси траву... „Рат и мир“ је друго најпознатије Толстојево дело.
Међу омиљенијим руским писцима је и Антон Павлович Чехов (1860 - 1904). Премда нико није остао равнодушан на његове чувене трагедије попут "Ујка Вање", "Галеба", "Три сестре" или "Вишњика", добио је и он улицу у овом градском насељу. На самом југу Грбавице налази се и Крилова улица. Посвећена је Ивану Андрејевичу Крилову (1769 – 1844), истакнутом руском баснописцу, публицисти, преводиоцу и песнику. Таман када помислимо да су сви руски аутори на окупу, поткраду нам се извесни пропусти. Где је нестао боем и песник Јесењин ког Новосађани толико воле? Где су чувени Достојевски, Максим Горки и Тургењев?
Познат као бунтовник и особењак, Сергеј Александрович Јесењин (1895 - 1925), вероватно својом вољом, умакао је друштву ове интелектуалне елите и пронашао мир у градском насељу Адице. Узана и кратка Јесењинова улица, готово неприметна на градској мапи, по свему подсећа на меланхолични дух песника. С десне стране паралелна је са улицом Рахеле Ферари, а са леве са улицом Младена Стојановића. Можда би усамљеном Јесењину добро дошло друштво колеге и ривала Мајаковског? Они би, вероватно, у неком бирцузу на Адицама приређивали дуеле сличане московским с почетка 20. века, када се сваки од њих завршавао победом Јесењина...
Угледавши се на Јесењина, Достојевски и Максим Горки, побегли су руском друштву, ни мање ни више, него у центар града. Тамо њих двојица, вероватно, воде дуге дебате о револуцији и социјализму. Судећи по ставовима које је износио у романима, Фјодор Михаилович Достојевски (1821 - 1881) изричито је против, док се Максим Горки, односно, Алексеј Максимович Пешков (1868 - 1936) до последњег даха бори да оправда и револуцију и идеологију социјализма. У роману "Зли дуси" Достојевски предвиђа долазак револуције, а оличење свег зла које она доноси приписује тајним друштвима и јунаку Ставрогину. С друге стране, Горки романом "Мати" читаоцу преноси трагичну животну причу једне мајке, која у револицији проналази свој давно изгубљени смисао, те за исту полаже и живот... Дуга улица Максима Горког наставља се на улицу Браће Рибникар, са западне стране, а са источне пресеца Кеј жртава рације. Улица Достојевског је кратка и узана. На северу она пресеца Житни трг, док се на југу наслања на Словачку. Иван Сергејевич Тургењев (1818 - 1883) такође је показао непослушност, одлучивши се да "побегне" на Сајмиште. Његово дело "Очеви и Деца" сматра се једним од најважнијих руских романа 19. века. У њему је први пут дефинисао појам нихилизма коме је супротставио "позитивног хероја". Познат је и по збирци приповедака "Ловчеви записи". Тургењева улица паралелна је са улицом Бранимира Ћосића на северу, као и са улицом Новосадског сајма на југу. Када 1237. године папа Гргур ИЏ орзанизовао крсташке походе да би покорио руске земље, кнез Александар Јарославич (1220 - 1263) устао је у заштиту православне вере и у бици код реке Неве (1240), извојевао је велику победу над Швеђанима. Тада добија надимак Невски. Након ове битке уследиле су само победе великог руског војсковође и јунака, а окарактерисан је и као веома успешан дипломата. Тако је 1249. године од великог Бату-кана добио власт над читавом јужном Русијом и Кијевом, а потом одолео притисцима папе Инокентија ИВ да прими католицизам. Пред смрт се замонашио именом Алексије, а тело му је погребено у Манастиру рођења пресвете Богородице у Владимиру... Улица Александра Невског налази се на Клиси, а паралелна је са улицом Марије Кири и улицом Емануела Јанковића. Руска црква каконизовала га је у првом реду због хришћанских врлина, а за Русе и дан данас остаје омиљена историјска личност и велики понос, те као такав заслужује да се причом о њему затвори круг руских великана по којима су наденута имена бројним новосадским улицама.
Драгана Клашња
