Нове зграде и солитери непрестано су ницали, а поједини делови града су променили свој изглед заувек. Како појашњава директор Историјског архива града Петар Ђурђев, у то време градски урбанисти су размишљали где могу да пронађу простор који би младом самоуправљачком друштву могао да користи за рекреацију и разоноду. На основу њиховог предлога и Закона о шумама, Скупштина општине Нови Сад је 31. августа 1964. године донела одлуку о проглашењу Каменичке аде и Рибарског острва за шуме са посебном наменом.
На 184,17 хектара Нови Сад је требао да добије парк-шуму, излетиште, рекреациони центар, спортске и риболовне терене места за логоровање, кампове и паркиралишта. Чини се да је наш град био на корак да добије простор којим је могао да парира и чувеном Маргитином острву које се налази између Будима и Пеште, а који деценијама важи за популарну дестинацију међу мађарским и страним туристима. Међутим, испоставило се да је та идеја тешко спроводива у нашем граду. Према речима Ђурђева феномен дивље градње није реликт дведесетих година прошлог века јер се с тим наше друштво озбиљније сусрело већ у шездесетим годинама прошлог. Простор Рибарског острва су користили рибари и велики број грађана је нелегално подигао викендинце, чиме је угрожена општу сигурност, због плавног подручја.
- Нови Сад се 1965. године суочио с великом опасношћу од изливања Дунава – подсећа Ђурђев. - Одбрана града као и остатка Војводине је трајала готово 100 дана, а добар део викендица на Рибарском острву је био поплављен. Градски оци су 2. августа 1965. године, Одлуком о условима изградње и коришћења објеката у зони поплаве наредили рушење читавог викенд насеља које је у то време бројало 120 кућа на Рибарском острву.
Према писању „Дневника“ пројекат и предрачун за Рибарско острво које је израдио Урбанистички завод, предвиђао је радове у три етапе. Прво би се насула плажа, уредиле главне зелене површине, спортски терени, млечни ресторан, дечји базен и свлачионице, а касније би се градио водовод и канализација и утврдиле обале. Процењено је да би изградња Рибарског острва коштала 6,35 милиона тадашњих нових динара (635 милиона старих). Како је наш новинар објаснио у чланку све се закомпликовало због грешака с обе стране, односно Града и грађана: рушење је наређено општим, а не индивидуалним актом, што се косило са законским одредбама, није обезбеђена накнада, а постављало се и питање да ли је власништво појединаца над викенд-кућама стечено на формално исправан начин.
- Тврдоглави власници објеката су поднели жалбу Уставном суду правдајући се да је рушење наређено општим, а не индивидуалним актом, а посебно су истицали чињеницу да одлуком није предвиђено обештећење власника викендица – појашњава Ђурђев. - Градски представници били су притиснути незадовољством грађана и тужбом пред Уставним судом, па су решили да 21. фебруара 1966. године опозову одлуку од 2. августа 1965. године. Договор је постигнут: неће бити рушена само легално подигнуте викендице, али власници нелегалних објеката су се послужили лукавством тако да су одбијали и избегавали разговоре о комуналним објектима, чиме су одлагали доношење решења о рушењу.
Како је наш новинар у свом чланку 20. фебруара 1966. године забележио, чланови Савета за комуналне послове предложили су Општинској скупштини да укине одлуку о условима изградње и коришћења објеката у зони одбране од поплава која је ступила на снагу 23. августа 1965. године. Објаснио је читаоцима да је одлука „припремљена на брзину непосредно после изливања Дунава и поплава, донета у право време и са добрим намерама али без законских основа“.
- На крају проблем становника Рибарског острва надовезао се и на проблеме осталих 5.000 нелегално подигнутих кућа у Новом Саду у којима је према проценама „Дневника“ живело готово 20.000 наших суграђана – појашњава Ђурђев. - Ескалиралоо 1. августа 1966. године када је 300 представника власника нелегално подгинутих објеката дошло на састанак са градским властима који је одржан у Градској скупштини. У запаљивој атмосфери обе стране су изнеле аргументе, након чега је донет дугорочни план о постепеном рушењу кућа и додели бесплатних плацева у Руменки, Ветернику Каћу и Буковцу. Међутим, све се завршило неписаним компромисом о толерисању дивље градње ради збрињавања права нарастајуће радничке класе.
Рибарско острво ипак је 1966. године добило ауто-камп и рибљи ресторан, жеља да се изгради Маргитино острво у Новом Саду остала је пусти сан урбаниста и градских представника.
Споменик природе Рибарско острво представља заштићено природно добро које се налази на левој обали Дунава. Оно представља крајњи, 1,4 километара дуг, источни део Каменичког острва од ког је одвојено рукавцем Шодрош широким 200 метара. Острво данас не представља право острво у географском смислу и то због постепеног сужавања западног, односно узводног дела рукавца. Пре самог уласка у викенд насеље Рибарац, налази се Туристичко насеље „Рибарско острво“ које чине колибе и ресторани који су популарни међу Новосађанима за организовање разних прослава. Са леве стране налазе се приватни сплавови, са којих се види шпиц Штранда.
С. Ковач
